Linkovi

Šaip Kamberi: Srpski političari trebalo bi više da čitaju dela Dimitrija Tucovića


Šaip Kamberi: Verujem u pomirenje Srba i Albanaca
please wait

No media source currently available

0:00 0:05:11 0:00

Šaip Kamberi, poslanik u Skupštini Srbije (Foto: RFERL/Vesna Anđić)

Verujem da je budućnost svih naroda Balkana, a pre svega dva ključna naroda Srba i Albanaca - Albanaca i Srba, u saradnji“, mišljenje je Šaipa Kamberija poslanika u Skupštini Srbije sa liste "Ujedinjena dolina - Stranka demokratske akcije" koju čine poslanici albanske i bošnjačke nacionalne manjine.

Teška pandemijska situacija na jugu Srbije

Šaip Kamberi, poslanik u Skupštini Srbije, kaže da je pandemijska situacija u čitavoj zemlji teška - i pogotovo pogoršana na jugu u odnosu na period kada je proglašeno vanredno stanje.

"Na primer, tada je u našoj opštini u Bujanovcu, bilo svega tri do četiri slučaja oboljevanja od koronavirusa. Za sve vreme trajanja vanrednog stanja. I radilo se o ljudima koju su zatražili pomoć zbog drugih bolesti u Nišu. Dakle odande su doneli virus. Zabrana kretanja i strože mere koje su bile uvedene pomogle su u toj situaciji. Međutim, izbori koji su održani napravili su taj bum – kada je odjednom sve skočilo. Mislim da je bilo neodgovorno da se, baš u trenutku kada se stišavala ta stihija koronavirusa, da se održavaju izbori. Preporuke su bile da se pomere za septembar – kada bi sve bilo komotnije… Međutim, državni vrh je tako odlučio", ukazuje Kamberi.

Glas Amerike: Brojke novoobolelih su sa 100 ili 200 povećane na po nekoliko hiljada dnevno. Kako ocenjujete da su reagovale zdravstvene i političke vlasti Srbije? Da li se mere sprovode adekvatno i na vreme, ili se sa nečim zakasnilo?

Kamberi: Što se tiče profesionalnog dela struke i zdravstva – mislim da su ljudi dali sve od sebe. Sa druge strane, mere koje je trebalo na vreme preduzeti – izgleda da su malo zakasnile. Nisu one adekvatne koje je trebalo preduzeti. Nema dovoljno informacija u javnosti – a i činjenica je da dolazi i do kršenja ljudskih prava. Poslednjih dana smo slušali dosta primedbi zvaničnika, pre svega poverenika za zaštitu informacija od javnog značaja koji kaže da bi trebalo proveriti i uraditi reviziju broja obolelih i preminulih, slične zamerke iznosio je i prethodni poverenik Rodoljub Šabić. Takođe, na osnovu drugih merila ukazivano je da su tokom pandemije kršena ljudska prava žena, posebno Romkinja, ili drugih ugroženih kategorija stanovništva – poput radnika koji, da kažem,rade na takozvanoj crnoj berzi kojima su smanjivane plate. U našem regionu, koji važi za najnerazvijeniji u Republici Srbiji, nije bilo neke posebne državne pomoći. Jedina pomoć koju su naše opštine dobile stigla je od bivše Vlade Republike Kosovo Aljbina Kurtija koja je donirala 500.000 evra za borbu protiv pandemije. Država Srbija je, sa druge strane, smanjila onaj deo budžeta koji se odnosi na investicije za 20 odsto opštinama Bujanovac, Preševo i Medveđa – iako smo na sednici Skupštine Srbije čuli hvalospeve kada je urađen rebalans budžeta da država, uprkos pandemiji, stoji najbolje. Ne samo u poređenju sa zemljama u okruženju – već i u Evropi. Ispada da smo morali da štedimo baš u onim opštinama koje su najnerazvijenije.

Glas Amerike: Kako, s obzirom na sve to, izgleda suzbijanje pandemije u području Srbije u kome vi živite?

Kamberi: Dosta teško, pomenuo sam da je poslednjih dana bilo dosta smrtnih slučajeva u svim opštinama Pčinjskog okruga. Kapaciteti domova zdravlja su popunjeni, ambulanti, zdravstvenih stanica su slabi da bi mogli da se sa time nose. Bolnica u Vranju je puna, kao i bolnica u Nišu. Dugo godina unazad smo državu upozoravali da je potrebno osnivanje bolnice za opštine Preševo i Bujanovac koja bi u ovakvim slučajevima rasteretila državnu bolnicu u Vranju i Klinički centar u Nišu. Ono što je primarne zdravstvene zaštite kod nas je nedovoljno da se suzbije pandemija.

Glas Amerike: Da li građani poštuju propisane mere, nose maske, i čine sve ono što se od njih traži kako bi pomogli da se suzbije pandemija? Da li daju svoj doprinos?

Kamberi: Tek pre nedelju dana je doneta mera da kafići i određene radnje rade do 18 časova. Kasnilo se po tom pitanju, trebalo je ranije da se donese ta odluka, čim je broj obolelih počeo da se povećava. Sada imamo situaciju za koju ne znamo kako će se razvijati – imajući u vidu i hladno vreme i očekivanje pojavljivanja sezonskog gripa. Situacija nije najbolja.

Glas Amerike: Kao politički predstavnik u parlamentu Srbije - da li biste i šta sugerisali da bi trebalo da se poboljša ili popravi u odgovoru na pandemiju?

Kamberi: Trebalo bi da se pomogne našim domovima zdravlja u sanitetskom materijalu i osoblju. Teritorije opština Bujanovca i Preševa su velike, sela su raštrkana – malo su jedna ili dve ekipe koje se brinu o svim građanima koji traže pomoć u ovom periodu.


Siguran sam da će doći vreme kada će se prijateljstvo, odnosno ti odnosi, normalizovati, barem da kažem. Ne moraju baš biti prijateljski u prvom trenutu, ali makar normalizovati, da možemo živeti jedni pored drugih i jedni sa drugima“, kaže Kamberi - predsednik Partije za demokratsko delovanje (PDD) i politički predstavnik albanske manjine sa juga Srbije.

Nekadašnji predsednik Opštine Bujanovac kaže za Glas Amerike da je uveren da bi boljem razumevanju odnosa dva naroda moglo pomoći analiziranje dela jednog od progresivnijih srpskih autora.

Mislim da, barem ljudi koji se bave politikom u Srbiji, treba da pročitaju mnogo više srpskog liberala Dimitrija Tucovića i na osnovu toga vide apsolutno pravo stanje kako je sve krenulo sa Kosovom i Albancima - u smislu problema“, ukazuje poslanik u Skupštini Srbije Šaip Kamberi - čime se poziva na teoretičara, političara, pisca, izdavača i ratnog veterana, između ostalog, autora dela Srbija i Arbanija iz 1914. koji se zalagao za razvijanje komšijskih odnosa između Srba i Albanaca utemeljenih u političkom, kulturološkom i istorijskom kontekstu.

Kamberi je nedavno tokom sednice Skupštine Srbije, uoči albanskog nacionalnog praznika Dana zastave, na svom poslaničkom mestu u parlamentu uz malu zastavu Srbije i postavio i zastavicu Albanije – koju je na zahtev predsednika Skupštine Ivice Dačića potom uklonio.

U Srbiji je 2002. usvojen Zakon o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina. Taj zakon u članu 14. stav 2 ograničava prava manjina da koriste nacionalne simbole – ukoliko su identični simbolima drugih država. Kod Albanaca je stvar u tome što je zastava kao nacionalni simbol mnogo starija u odnosu na državni simbol Republike Albanije, a pritom su identični. I zbog toga nismo u mogućnosti da ga koristimo javno. I ranije, dok sam vodio jednu nevladinu organizaciju za zaštitu ljudskih prava, pokušavao sam kroz Ustavni sud da pobijem tu odredbu. Međutim, sud je odbio moj zahtev“, objašnjava za Glas Amerike Šaip Kamberi.

Dodaje da je sada, na početku mandata nove Vlade Srbije, uvideo potrebu da isto pitanje stavi na dnevni red.

S tim da sam zaključio da su na Balkanu ponekad simbolike mnogo značajnije u odnosu na izrečeno. I da ukažem na potrebu izgradnje ravnopravnih načela u ovom delu Balkana. Crna Gora je prošle godine zakonom rešila to pitanje. Isti slučaj je i u Severnoj Makedoniji. Na Kosovu sve manjine, uključujući srpsku, imaju pravo na slobodnu i službenu upotrebu nacionalnih simbola. Ono što sam tražio jeste da se uspostavi jedinstveni standard u odnosu na zemlje u okruženju", smatra Kamberi.

Istovremeno ukazuje i da se pita šta bi se dogodilo ako bi parlamenti Kosova, Severne Makedonije ili Crne Gore zakone koji regulišu to pitanje uskladili sa zakonskim rešenjem koje važi u Srbiji.

"To bi onda značilo da bi manjinama na teritorijama tih država trebalo zabraniti korišćenje nacionalnih simbola. Mislim da to nije rešenje, jer bi nas uvelo u konflikte“, zaključuje Kamberi, koji se zalaže da svim manjinama treba omogućiti da iskažu svoje posebnosti.

Glas Amerike: Zašto vam je to važno?

Kamberi: Osim jezika, korišćenje nacionalnog simbola jeste jedan od važnih elemenata identiteta jedne nacionalne manjine. U želji da iskažem naš identitet – postavio sam to pitanje. Nisam tražio da se albanska zastava vijori u Beogradu, već u opštinama Preševo, Bujanovac i Medveđa, gde živi albansko stanovništo. Dakle, to je jedno neprikosnoveno pravo koje bi trebalo odobriti bez obzira na stav koji postoji u Republici Srbiji da je to zastava strane države čije isticanje ne bi trebalo odobriti.

Glas Amerike: Da li ste očekivali reakcije koje je vaš potez izazvao u javnosti Srbije? Video sam da je jedan njen deo imao razumevanja za to i pružio vam podršku, ali je bilo i reakcija kojima je to izjednačeno sa skandalom – da je albanska ili šiptarska zastava bila istaknuta usred srpskog parlamenta i slično….

Kamberi: Bitno je to da Srbija ne bi trebalo da se plaši od diverziteta - različitosti. Što ih je više - time raste i njena vrednost. Niti bi Srbija trebalo da se plaši uspostavljanja jedinstvenih standarda. Ne žive svi Srbi u Srbiji. Ima ih i u zemljama u okruženju i korak napred po ovom pitanju u odnosu na manjine koje žive u Srbiji je iskorak u poštovanju prava srpske manjine u zemljama u okruženju. Svestan sam reakcija - znam da je jedan njihov deo povezan sa tabloidima koji su bliski predsedniku države. Ti tabloidi se, na neki način, bore protiv pluralizma. Smeta im čak i naša mala poslanička grupa, koja je trenutno jedina parlamentarna opozicija, ali sam isto tako ohrabren činjenicom da u srpskom narodu postoji mnoštvo ljudi koji drugačije misle u odnosu na beogradski režim. Dobio sam na stotine poruka građana srpske nacionalnosti da istrajem u političkoj borbi za jednakost, ravnopravnost i saradnju naroda na Zapadnom Balkanu.

Glas Amerike: Šta vam kao pojedincu jedne i druge reakcije govore?

Kamberi: Imam političke stavove o određenim pitanjima koje iznosim u parlamentu – bez obzira na to dopadaju li se većini ili ne. Uveren sam da će mnogi ljudi u Srbiji biti zahvalni meni i mojoj poslaničkoj grupi jer smo jedini glas razuma u parlamentu kojem preti uspostavljanje jednoumlja. Da budem iskren, nije bilo lako ni krajem osamdesetih godina za vreme Komunističke partije, u kojoj je ipak bilo više različitih mišljenja - u odnosu na ovo što ima srpski parlament.

Glas Amerike: Kako vam je pošlo za rukom da tokom jednog govora u parlamentu, preciznošću na kojoj bi vam mogli pozavideti i najuporniji opozicionari u Srbiji, sublimirate sve probleme srpske države i društva u proteklih 30 godina?

Kamberi: Nisam ja prvi sve to rekao. Mnogi su to pre mene učinili na različite načine na raznim mestima. Možda je u mom slučaju značajno što sam to rekao na jednom mestu koje je važno - u najvišem organu ove države. Cilj mog govora je bio da sruši sadašnji odnos društvenog poretka suočavanja sa istinom. Vidimo da se to uporno izbegava u univerzumu u kojem istina nije toliko značajna - kao što je Orvel (Džordž Orvel, književnik i novinar, prim. nov) u svom delu „1984.“ prikazao. Dakle, izbegavanje suočavanja sa istinom jeste jedan od ozbiljnih problema koji postoje u Srbiji. Ali, kao što sam rekao, poruke koje sam dobio od građana srpske nacionalnosti me ohrabruju da istrajem u ovome. To pokazuje da su ti građani umorni od ovoga što nudi današnja vlast, ali i onoga što nudi opozicija koja je razjedinjena. Koja nikako ne uspeva da napravi diskontinuitet od prošlog, ali i sadašnjeg režima. Jer kako oceniti demokratsku opoziciju koja dovodi ljude pred parlament da bi skandirali: „Vučiću šiptare“… Dakle, što se Albanaca tiče, ali i manjina uopšte, njihovi stavovi poklapaju se sa stavovima vladajuće većine.

Glas Amerike: Da li će javnosti Srbije i Kosova biti spremne za pomirenje Srba i Albanaca o čemu se sporadično govori među političarima? Primetio sam da Aleksandar Vučić, čini mi se o tome govori od 2015. godine, pominjao je to i bivši predsednik Kosova Hašim Tači. Ali, deluje da taj proces ne odmiče… Šta će biti sa tim?

Kamberi: Verujem da su društva jedne i druge strane na pomirenje spremnija od njihovih političkih establišmenta. Ljudi su umorni od tridesetogodišnje tranzicije koja je donela mnogo zla i gubitaka, trauma, nezaposlenosti - ekonomskog siromaštva. Verujem da ljudi žele pomirenje i prosperitet svojih zemalja, kao i dobrosusedske odnose. Problem je što autoritarne vlasti sve to instrumentalizuju - samo da bi sačuvale svoju vlast unutar granica svoje države. A, Aleksandar Vučić je par ekselans primer za to.

Glas Amerike: Da li će to i kada biti moguće postići? I ko?

Kamberi: Ne znam da li će ove autoritarne vlasti uspeti to da učine, jer upotrebljavaju nacionalna pitanja za očuvanje svojih pozicija. Ali, potpuno verujem u snagu jednog i drugog naroda i ljude koji postoje unutar društava da će se zalagati za pomirenje. Jer će dugotrajni mir na Zapadnom Balkanu u najvećoj meri zavisiti od odnosa Srba i Albanaca, odnosno Albanaca i Srba. A posebno od toga kako će biti rešeno pitanje Kosova.

Glas Amerike: Da li bi recept za to mogao biti dijalog koji dve strane vode skoro više od decenije - koji bi trebalo da rezultira sveobuhvatnim obavezujućim sporazumom o normalizaciji odnosa Srbije i Kosova - samim tim verujem i njihovih naroda?

Kamberi: Pregovore smo pozdravili kao način uspostavljanja nekog novog odnosa između albanskog i srpskog naroda. Međutim, vidimo da ovaj format dijaloga koji se vodi ispada da je samo jedna politička farsa. Od 13 sporazuma koji su postignuti – samo se jedan ili dva poštuju. Dakle, bez obzira na to što je posrednik uspeo da stranke ubedi da potpišu sporazum - nikako ne uspeva da ih ubedi i da ga poštuju. Mislim da je potreban neki novi format dijaloga koji bi bio dobro pripremljen i koji bi imao dovoljan politički autoritet da ubedi stranke da ono što potpišu i realizuju. Videćemo kako će se nova administracija u Vašingtonu odnositi prema tome. Jedno o pitanja koje otežava dijalog Kosova i Srbije je i pitanje krize koja postoji u Evropskoj uniji - odnosno sve više zemalja koje tonu u autoritarizam. Dakle, ceneći više stabilokratiju nego demokratiju - zemlje EU više prostora daju autokratama umesto suštinskom demokratskom dijalogu koji bi doveo do pomirenja i trajnog mira na Balkanu.

Glas Amerike: Da li možete da objasnite kako bi taj format trebalo da izgleda i koji igrači bi trebalo da budu uključeni, da bi proces bio delotvorniji u poređenju sa onim što imamo danas, da se ljudi sastaju, ali da se ne primenjuje?

Kamberi: S obzirom na to da je težnja svih nas na Balkanu da budemo deo Evropske unije - ona je nezaobilazni faktor. Ali neko u ovakvim dijalozima osim šargarepe mora da drži i štap. A to može samo Vašington da uradi. Nadam se da će nova administracija predsednika Bajdena da bude bliže uključena u proces koji vodi Evropska unija. I da u svakom smislu pomogne da dijalog bude uspešan. Verujem da je zbog prošlosti uticaj Sjedinjenih Država veoma veliki u regionu, a posebno na Kosovu. Ključni su igrač koji bi aktere mogao da dovede za sto da potpišu, ali i primenjuju, odredbe ugovora.

Glas Amerike: Kako biste procenili učinak, da kažem, odlazeće američke administracije koju je predvodio predsednik Donald Tramp, a dijalogom dve strane bavio se specijalni izaslanik Grenel?

Kamberi: Mislim da su veoma kasno, krajem mandata, krenuli malo oštrije u pomoć dijalogu Kosova i Srbije. I da je to više koristilo za kampanju gospodina Trampa nego što se istinski želelo da se nešto napravi. Dijalog rađen na brzinu pokazalo se da ne može biti uspešan. Pokazalo se da je akt bio prevashodno za slikanje u svrhe kampanje. Suštinski, tek ćemo videti šta će nova administracija da kaže.

Glas Amerike: Šta bi po vašem mišljenju moglo biti delotvornije rešenje - prihvatanje faktičkog stanja i obostrano priznavanje nezavisnosti, ili ekonomsko približavanje i koketiranje sa idejom promene granica - inicijativom koju niko od strana za koju se vezivala zvanično nije potvrdio, a jedno vreme nije ni negirao - kada je to pitanje izašlo u prvi plan Ričard Grenel je više puta to decidno negirao...

Kamberi: Mislim da je početno polazište da treba da se suočimo sa prošlošću. Izgradnja mira i bolje perspektive bez toga je samo jedna politička avantura koja ne može doneti rezultate. Svedoci smo toga da se u Srbiji uporno izbegava suočavanje sa prošlošću - čak i sa masovnim grobnicama, koje se eto, pronalaze po Srbiji. Odbijanje u tom smislu stvara frustracije na drugoj strani - Kosovu. I onda umesto približavanja u tom dijalogu - stvara se još dublji jaz. Taman napravimo jedan korak napred i onda idu tri koraka nazad. Prvo što bi trebalo da se dogodi jeste da se Srbija izvini za ono što se dogodilo devedesetih godina prošlog veka, a posebno ’98. i ’99. godine na Kosovu. Da preuzme odgovornost za ono što se desilo i da nikako ne nastavi sa politikom negiranja zločina koji su se tamo dogodili.

Glas Amerike: Niste odgovorili koje rešenje bi bilo delotvornije…

Kamberi: Priznavanje faktičkog stanja bi bilo najbolje rešenje, jer sve drugo, kao što su i važni međunarodni politički činioci govorili, koji se plaše domino efekta, možda bi bilo štetno za Balkan i za ovaj deo Evrope.

Glas Amerike: Nedavno je u blizini mesta Raška u Srbiji pronađena grobnica. Čini mi se da još nije obelodanjena nacionalnost osoba čiji su posmrtni ostaci pronađeni… albanska strana veruje da su žrtve albanske nacionalnosti i nije prvi put da se takve grobnice pronalaze u tom području. Pomenuli ste izvinjenje u prethodnom odgovoru - da li je gest Vilija Branta, ili Verana Matića na Ovčari, bez namere za poređenjem, nešto što bi moglo pomeriti stvari?

Žrtve sukoba i raseljeni

Nevladina organizacija Fond za humanitarno pravo evidentirala je da je u periodu od januara 1998. do decembra 2000. godine na Kosovu ubijeno 13.472 ljudi. Od tog broja 2.488 su Srbi, 9.260 Albanci, 470 drugih nacionalnosti i 1.254 žrtava neutvrđene etničke pripadnosti.

Po okončanju sukoba na Kosovu, juna 1999, počeo je proces iseljavanja građana srpske nacionalnosti i drugih nealbanaca. Prema podacima Komesarijata za izbeglice i migracije Srbije iz jula 2020. zvaničan broj interno raseljenih sa Kosova iznosi 196.995. U odnosu na podatke iz 2005, kada je broj građana izbeglih sa Kosova bio 209.021, računica ukazuje da se na to područje vratilo nešto više od 12.000.

Okončanje rata na Kosovu iniciralo je povratak građana albanske nacionalnosti. Procenjuje se da je tokom sukoba Kosovo napustilo najmanje 800.000 Albanaca.


Kamberi: Na poslednjoj sednici parlamenta postavio sam pitanje identiteta žrtava te masovne grobnice blizu Raške - nisam dobio odgovor. Verovatno se rade DNK analize, pa ću ako ne ove, verovatno naredne nedelje dobiti odgovor o kome se radi. Ali, pored toga ovo pitaanje u Srbiji pokušava da se zataška. Nije prisutno u medijima i u debatama. Izvinjenje bi trebalo da pruži srpska strana, jer je ona ta koja je, u ime srpstva i srpske države, pokušala da sprovede projekat etničkog čišćenja Kosova od Albanaca. Više od milion Albanaca je proterano, dok je više od 10.000 ubijeno. Zapaljeno je na desetine hiljada kuća i drugih objekata. Strategija spržene zemlje koja se sprovela tamo zaslužuju pažnju zvaničnika Republike Srbije. Mislim da bi to trebalo da bude predsednik. U vidu pružanja izvinjenja za ono što se desilo - u nameri da se krene napred ka pomirenju dva naroda, suživotu i zajedničkom ekonomskom razvoju. Gest Vilija Branta je jedinstven sve drugo može biti samo dobra kopija. Ali, i to bi bilo dobro. Međutim, mi smo svi čuli da se Veran Matić poklonio žrtvama na Ovčari, ali da je to uradio na svoju inicijativu. Znači, ne kao zvanični predstavnik države. U takvim stvarima bi trebalo sačekati iskrenost, a ne nešto što služi samo formi, a ne predstavlja iskreno pokajanje zbog onoga što se desilo.

Glas Amerike: Pomenuli ste da bi možda predsednik Vučić trebalo da uputi izvinjenje. Ukoliko bi to uradio - verujete li da bi taj gest zaista bio prihvaćen na obe strane i da li bi to doprinelo okončanju tog pitanja jednom za svagda? Pod uslovom da se i društva iskreno suoče sa prošlošću…

Kamberi: Pre svega nisam baš siguran da će presednik Vučić uputiti izvinjenje - sudeći barem prema njegovom sadašnjem ponašanju. Zatražio sam od premijerke Brnabić da zajednički posetimo Batajnicu. Nisam dobio odgovor - štaviše dobio sam više kritika u odnosu na nešto drugo, nego odgovor na pitanje koje sam postavio. Ali, svakako iskreno traženje oprosta za ono što se desilo bio bi najbolji korak da se krene napred. To bi pomoglo i ublažavanju frustracija koje postoje sa druge strane da se dijalog i proces pomirenja shvati najozbiljnije - kako bi se najozbiljnije krenulo napred.

Vili Brant, nemački kancelar, u Varšavskom getu odaje počast žrtvama nacističke Nemačke 1970. godine
Vili Brant, nemački kancelar, u Varšavskom getu odaje počast žrtvama nacističke Nemačke 1970. godine

Glas Amerike: Kakva očekivanja imate od Specijalnog suda za zločine Oslobodilačke vojske Kosova tokom sukoba na Kosovu?

Kamberi: Nadam se da će sud utvrditi istinu za sve ono što se dogodilo. Više puta sam govorio da bi svako društvo trebalo da se suoči sa prošlošću. To naravno važi i za Kosovo. Verujem da je borba Oslobodilačke vojske Kosova bila pravedna i antifašistička. I da se vodila protiv jednog režima koji je pokušao da istrebi Albance. Ironija svega ovoga je da je glasnogovornik Oslobodilačke vojske Kosova danas u Hagu - dok je glasnogovornik

Suđenje Slobodanu Miloševiću

Slobodanu Miloševiću, bivšem predsedniku Srbije i nekadašnje Savezne Republike Jugoslavije, sudilo se pred Haškim sudom po optužbama za zločine počinjene u Hrvatskoj i na Kosovu, kao i za genoocid u Bosni i Hercegovini.

Sudski proces protiv njega počeo je februara 2002. godine. Milošević je preminuo marta 2006. u pritvoru Tribunala - usled čega su sudije istog meseca proces protiv njega proglasile završenim.


Slobodana Miloševića visoki funkcioner Srbije. Nadam se da će sud svojim odlukama i presudama doprineti da dođemo do prave istine koja je svima nama potrebna.

Glas Amerike: Kako vi tumačite to što tokom dosadašnjih procesa pred međunarodnim sudovima nije dokazana komandna odgovornost nekadašnjih lidera OVK-a?

Kamberi: Mislim da je jedan od razloga to što je, uprkos pokušaja OVK da se u saopštenjima predstavi kao jedinstvena organizacija, ona je u stvari bila heterogena. U njoj nije postojala striktna komandna odgovornost. Ako je neuspešno dokazivana komandna odgovornost generala vojske tadašnje Jugoslavije - kako to onda učiniti u slučaju organizacije koja je toliko heterogena da jedinstveno komandovanje nije postojalo. Ponoviću da je bitno da se utvrdi istina o svemu što se dogodilo i da se svako društvo sa tim suoči.

Glas Amerike: Razumem argument heterogene organizacije, ali te procese pred međunarodnim sudovima, obeležilo je i to što nije bilo moguće dostaviti dokaze kojih nije bilo jer su svedoci pod nerazjašnjenim okolnostima ginuli, odnosno gubili živote… Da li je heterogenost u organizaciji OVK-a isključivi razlog - ili tu ima nešto više?

Kamberi: Mislim da je sada zadatak suda da to utvrdi kako je sve to bilo. I ne bih ništa da prejudiciram u odnosu na delovanje jedne međunarodne institucije koja bi svima nama trebalo da pruži istinu o onome što se dogodilo. Da je OVK bila heterogena u to nema sumnje, jer je tokom njene borbe bilo nemoguće uspostaviti jedinstvenu komandu.

Glas Amerike: Da li mislite da bi osuđujuće presude u aktuelnim slučajevima protiv Albanaca, odnosno kažnjavanje i individualizovanje krivice, mogli doprineti početku obnavljanja poverenja Srba koji su ostali da žive na Kosovu – prema Albancima i zemlji u kojoj su ostali da žive?

Kamberi: Suočavanje sa prošlošću je težak i bolan proces. To važi za sva društva koja su prolazila kroz ovakve periode. Najvažniji deo svega toga je utvrđivanje činjenica koje će doprineti utvrđivanju istine o tome šta se stvarno dogodilo. I da se na osnovu toga suočimo sa onim što je bilo - kakva god ta prošlost bila. Negiranje već utvrđenih činjenica i presuda međunarodnog suda, kao što se radi u Srbiji, sigurno neće pomoći tom procesu.

Glas Amerike: Preformulisaću - da li bi hipotetički osuđujuća presuda protiv Hašima Tačija bila početak približavanja dva naroda koji žive na Kosovu? Gde bi onda Srbi koji sebe doživljavaju kao žrtve nekako prihvatili i bili spremni na suživot?

Kamberi: Ukoliko da presuda bude doneta u nekom procesu koji je zaista pravedan i u kome se utvrđuju stvarne činjenice - mislim da će građani Kosova to prihvatiti. Polazimo od činjenice da se Hašim Tači, kao i svi drugi lideri Kosova, dobrovoljno javio. Kao i da je Kosovo samostalno, odlukom svoje Skupštine, formiralo taj sud. Što pokazuje volju većine na Kosovu da se suoči sa periodom koji je za sve nas bio loš.

Facebook Forum

Povezani članci

XS
SM
MD
LG