Linkovi

Nagli i tragičan kraj "večnog rata" u Avganistanu


Stotine ljudi trči duž piste pored američkog vojnog transportnog aviona C-17, dok se on kreće na Međunarodnom aerodromu "Hamid Karzai" u Kabulu 16. avgusta 2021. (Foto: AP)

Završne muke 20-godišnjeg vojnog angažmana Sjedinjenih Država u Avganistanu predstavljaju garanciju da će rat, koji bi mnogi Amerikanci najradije zaboravili, umesto toga biti utisnut u kolektivno sećanje zemlje sa istom dugotrajnošću kao i katastrofalni pad Sajgona 1975.

Umesto "bezbednog i urednog" povlačenja američkih trupa i osoblja, što je obećao predsednik Džo Bajden još u julu, Amerikanci su dobili haos, pošto su talibanski pobunjenici - koje su SAD svrgnule sa vlasti 2001, zauzimali grad za gradom za nešto više od nedelju dana, konačno ušavši u Kabul bez otpora 15. avgusta.

Dok su američke diplomate spaljivale osetljiva dokumenta i uništavale opremu u ambasadi, američke trupe su hitno vraćene u zemlju kako bi pokušale da uspostave makar kontrolu nad aerodromom, gde je masa avganistanskih civila pohrlila na piste, očajnički tražeći mesto u avionima za let van zemlje. Najmanje sedam ljudi je poginulo, a neki su živote izgubili tako što si pali sa američkog transportnog aviona u poletanju za čiji su se trup očajnički držali.

Tokom prošlog vikenda, Bajdenova administracija nije artikulisala jasan plan za bezbedan izlazak svih američkih građana iz Kabula, a još manje za desetine hiljada Avganistanaca koji su služili pored američkih vojnika u različitim svojstvima i koji se sada plaše da će oni i njihove porodice biti predmet odmazde zloglasno brutalnih talibana.

Bajden se u ponedeljak pojavio u Beloj kući da se pozabavi aktuelnom krizom. Priznao je da su se kolaps avganistanske vlade i snaga bezbednosti "odvijali brže nego što smo očekivali".

On je potvrdio da je 6.000 američkih vojnika vraćeno u Kabul kako bi pomogli u evakuaciji američkog i savezničkog osoblja, kao i Avganistanaca, uključujući prevodioce koji ispunjavaju uslove za posebne imigrantske vize (SIV).

"U narednim danima američka vojska će pružiti pomoć za preseljenje više Avganistanaca i njihovih porodica koji ispunjavaju uslove za SIV iz Avganistana", rekao je Bajden. "Takođe proširujemo pristup izbeglicama kako bismo pokrili i druge ugrožene Avganistance koji su radili za našu ambasadu, za američke nevladine organizacije i Avganistance koji su inače u velikom riziku."

Međutim, Bajden je odlučno branio svoju odluku o povlačenju i osudio civilno i vojno rukovodstvo Avganistana.

"Politički lideri Avganistana odustali su i pobegli iz zemlje", rekao je on. "Avganistanska vojska se raspala, ponekad i bez pokušaja borbe. Ako ništa drugo, razvoj događaja od prošle nedelje potvrdio je da je prekid američkog vojnog angažmana u Avganistanu sada bila prava odluka. Američke trupe ne mogu i ne treba da se bore u ratu, da ginu u ratu, a da te avganistanske snage nisu voljne da se bore za sebe".

Potpuni kolaps avganistanske vlade i snaga bezbednosti, koje su SAD provele dve decenije u obnovi, izazvao je rundu ponovnih procena sukoba.

Čak Hejgel, bivši republikanski senator iz Nebraske koji je kao sekretar za odbranu nadzirao operacije SAD u Avganistanu od 2013. do 2015. godine, rekao je u ponedeljak u intervjuu za CNN da SAD "nisu razumele" istoriju Avganistana od početka .

"Nikada nismo razumeli kulturu, nikada nismo razumeli religiju. Nikada nismo razumeli tribalizam, svu dinamiku koja čini kulturu", rekao je Hejgel.

Krajnji rezultat je, dodao je, "nesrećan i prokleto tužan".

Strašan kraj najdužeg američkog rata

Od 2001. u sukobu je poginulo 2.448 Amerikanaca. Američki istraživači sa Univerziteta Braun procenjuju da je u tom periodu u ratnim zonama u Pakistanu i Avganistanu ubijeno 241.000 ljudi, uključujući 71.000 civila.

SAD su uložile dve hiljade milijardi dolara u pokušaj obnove zemlje po ugledu na zapadne demokratije, ali istraživanja javnog mnjenja sprovedena ovog leta pokazala su da je jasna većina Amerikanaca podržala odluku predsednika Bajdena da napusti Avganistan. Više od jednog od troje je reklo da veruje da se rat ne može dobiti.

"(Američkoj) javnosti odavno nije toliko stalo do ovog rata", rekao je Majkl O'Hanlon, viši saradnik i direktor istraživanja spoljne politike na Institutu Brukings za Glas Amerike u julu. "Otprilike otkako su zbačeni talibani krajem 2001. godine, ovaj rat jednostavno nije toliko bitan toliko mnogo vremena. I jedini put o kome se u predsedničkoj politici mnogo govorilo verovatno su bili predsednički izbori 2008. godine. Ali to čak nije bila tačka neslaganja".

Činilo se da je uspeh moguć

Osmog oktobra će se navršiti punih 20 godina otkako su se Amerikanci kod svojih kuća probudili nakon naslova u novinama "SAD uzvraćaju udarac", i izveštaja o masovnim vazdušnim napadima preko noći na ciljeve pod kontrolom talibana u Avganistanu.

Prošlo je bilo manje od mesec dana otkako su timovi terorista Al-Kaide oteli četiri američka aviona 11. septembra, udarivši sa dva u Svetski trgovinski centar na Menhetnu, jednim u Pentagon, dok je jedan pao u polje u Pensilvaniji, ubivši ukupno 2.996 ljudi.

Tokom narednih nedelja, Amerikanci su posmatrali kako je talibanski režim u Avganistanu, koji je pružio utočište Al-Kaidi i njenom vođi Osami bin Ladenu, razoren kombinacijom američke vazdušne moći i saveza avganistanskih plemenskih milicija.

Do novembra su talibani bili proterani iz najvećih gradova zemlje: Mazar-i-Šarifa, Herata, Kabula, Džalalabada. Petog decembra 2001. godine, uz podršku SAD, formirana je privremena vlada Avganistana, koju je predvodio Hamid Karzai. Nekoliko dana kasnije, poslednje veliko uporište talibana u gradu Kandahar na jugu zemlje predalo se, a Mula Omar, osnivač i vođa grupe, pobegao je.

U to vreme se još uvek činilo mogućim zamisliti da će se poduhvat Sjedinjenih Država u Avganistanu završiti tako što će brutalni talibanski režim biti zamenjen demokratskom državom prilagođenom Zapadu koja će ljudima poslužiti kao primer za alternativu ekstremizmu .

Mračno poglavlje u istoriji SAD

Tokom dve decenije koje su usledile nakon prve invazije SAD na Avganistan odrazila se drugačija realnost.

Od dolaska američkih vojnika u Avganistan, broj trupa u zemlji je porastao, pao, a zatim ponovo porastao u sklopu pokušaja da se uspostavi trajna, demokratski izabrana vlada, nasuprot stalnim samoubilačkim napadima i oružanom otporu talibana i međusobnim prepirkama među nominalnim saveznicima Sjedinjenih Država u regionu. Vremenom su se talibani pregrupisali, a američka strategija se razvila u dugoročne napore protiv pobunjenika.

U isto vreme, SAD su bile primorane da se suoče sa uznemirujućom realnošću svoje politike.

U ranoj fazi rata, SAD su izgradile zatvorski logor u zalivu Gvantanamo na Kubi, gde su američke trupe držale "neprijateljske borce" zarobljene u Avganistanu, ne pružajući im ni pravo na suuđenje niti zaštitu u skladu sa ženevsim konvencijama.

Predaja i mučenje

Tokom narednih nekoliko godina, američka javnost je dobila prve nagoveštaje u kojoj meri su SAD koristile nezakonite metode za hvatanje i ispitivanje zatvorenika u Avganistanu i drugde. Saznavali su iz "izvanrednih izlaganja" osumnjičenih preko "crnih stranica" iz zemlja u kojima je mučenje bilo uobičajeno, a u nekim slučajevima i sa mesta pod američkom kontrolom, poput aerodroma Bagram, izvan Kabula.

Zatim su stigli tajni dopisi Sekretarijata za pravosuđe u kom su navodno sami američki zvaničnici odobrili da koriste tehnike kao poput "voterbordinga" (waterboarding - tehnika ispitivanja u kojoj se zatvorenik poliva vodom i ostavlja bez kiseonika), za koje se uobičajeno smatra da su vidovi mučenja, kako bi se izvukle informacije od zatvorenika.

Čak i dok su se borile da se odbrane od optužbi da su izdale sopstvene ideale, SAD su pokrenule novi rat, okupivši saveznike za invaziju na Irak i uništenje oružja za masovno uništenje, za koje je administracija predsednika Džordža Buša mlađeg pogrešno tvrdila da ga skriva irački moćnik Sadam Husein.

Avganistan kao naknadna zamisao

Kako je besneo irački rat, fokus američke javnosti na Avganistanu je izbledeo. Delimično, rekao je O'Hanlon sa Brukings Instituta, to je ironična zaostavština početne popularnosti rata.

"U jesen 2001. godine postojala je ogromna podrška da se talibani strogo kazne, čak i ako nismo znali šta to znači". rekao je on.

Kao rezultat toga, bilo je relativno malo početnih argumenata o tome da li bi SAD uopšte trebalo da budu u Avganistanu, pa je stoga bilo i šire prihvaćeno mišljenje da su SAD odgovorne za održavanje tamošnje stabilnosti.

U međuvremenu, unutar Sjedinjenih Država, obračun oko zaliva Gvantanamo i američkog programa mučenja - koji je na kraju priznala Obamina administracija - trajao je godinama. Na Gvantanamu se i danas drži 40 zatvorenika.

Borba više administracija

Četvorica američkih predsednika - Buš, Barak Obama, Donald Tramp i sada Bajden - pokušali su da demokratski izabranoj avganistanskoj vladi daju alate koji su joj potrebni da zadrži pobunu koja se pojavljivala.

Nakon što je republikanski predsednik Buš napustio dužnost 2009. godine, Obama, demokrata, u svom prvom mandatu doveo je trupe i ugovorce u zemlju, podigavši američko prisustvo na više od 100.000 ljudi pre nego što je godinama kasnije najavio povlačenje, što je smanjilo snage u toj zemlji na jednu desetinu.

Trump, republikanac, vodio je kampanju za izvlačenje Sjedinjenih Država iz njihovih "večitih ratova" i u početku je rekao da će sve američke snage dovesti kući. Međutim, nedugo nakon što je postao predsednik, on je preokrenuo te planove iz straha da će zemlja postati "vakuum" koji će privući terorističke grupe. U govoru 22. avgusta 2017. rekao je: "Brzim povlačenjem stvorio bi se vakuum koji bi teroristi, uključujući ISIS i Al-Kaidu, trenutno popunili, baš kao što se dogodilo pre 11. septembra".

Međutim, u proleće 2020. godine Trump je pregovarao o sporazumu sa talibanima koji je obećao da će povući sve američke borbene trupe iz zemlje do proleća 2021. godine, što je obećanje koje je ispoštovala Bajdenova administracija.

Povratak kući

U aprilu ove godine, demokrata Bajden najavio je da će praktično sve preostale američke trupe biti vraćene iz Avganistana kući pre 11. septembra 2021. godine, na 20. godišnjicu napada koji su pokrenuli rat.

Ton Bajdenovih komentara kada je najavljivao povlačenje trupa bio je daleko od trijumfalnog.

"Ne možemo da nastavimo ciklus produženja ili proširenja našeg vojnog prisustva u Avganistanu, nadajući se da ćemo stvoriti idealne uslove za povlačenje i da očekujemo drugačije rezultate", rekao je on. "Sada sam četvrti predsednik Sjedinjenih Država koji predsedava dok su američke trupe prisutne u Avganistanu: dvojca republikanca, dvojica demokrata. Neću ovu odgovornost preneti na petog".

Talibani dobili energiju

Nakon što je Bajden potvrdio odlazak američkih trupa, talibani su počeli mobilizaciju, postavljajući kontrolne punktove u regionima zemlje u kojima SAD više nisu bile prisutne. Do kraja maja grupa je napadala na više frontova širom zemlje, preteći glavnim gradovima pokrajina.

Početkom jula, uprkos dokazima o napretku talibana u delovima Avganistana, predsednik Bajden je uverio SAD da se povlačenje borbenih trupa nastavlja i rekao da je mogućnost da "talibani pregaze sve i zaposednu celu zemlju" ipak "malo verovatna".

"Neće biti okolnosti pod kojima vidite ljude kako se evakuišu sa krova ambasade", zarekao se Bajden pozivajući se na snimke evakuacije SAD iz Vijetnama na kraju tog rata 1975. godine, kada su helikopteri prevozili ljude sa krova Ambasade SAD u Sajgonu.

Ipak, do 6. avgusta grupa je preuzela kontrolu nad glavnim gradom pokrajine Nimruz na jugozapadu. Narednih 10 dana obeležilo je nekontrolisano napredovanje talibana širom zemlje.

Do 13. avgusta, drugi i treći po veličini gradovi u Avganistanu, Kandahar i Herat, pali su, zajedno sa brojnim drugim gradovima. 14. avgusta talibani su zauzeli Džalalabad na krajnjem istoku zemlje i bili su spremni da uđu u Kabul, što su i učinili narednog dana, čak i kada su avganistanski predsednik Ašraf Gani i veći deo njegovog kabineta napustili zemlju.

Facebook Forum

XS
SM
MD
LG