Magazin Njujork tajmsa objavio je u sredu opširan tekst u kojem se fokusira na presdednika Srbije Aleksandra Vučića. Priča prati Vučićev politički uspon, od navijačkih početaka, preko preuzimanja vlasti u Srbiji, do navodnih veza sa kriminalnom grupom Veljka Belivuka, uz iznošenje niza detalja o zločinima za koje su članovi grupe optuženi.
Autor Robert Vort tekst počinje Vučićevim televizijskim obraćanjem iz marta 2021. godine, kada je objavio hapšenje Belivukove grupe „odgovorne za brojna ubistva“, a na televizijskim ekranima su prikazane slike nekih od zločina.
Vort je tokom svog istraživanja posetio Srbiju, a na više mesta u tekstu objašnjava da nije dobio odgovor Vučićevih portparola na zahteve za komentar.
Takođe navodi da „nema sumnje da su Belivuk i njegova banda u zatvoru, zato što je Europol razbio šifru“ u aplikaciji Skaj, koju su kriminalci koristili za komuniciranje. „Ono što ostaje nejasno jeste šta su srpske vlasti znale i šta su nameravale da urade povodom toga“.
Belivuka opisuje kao „dobro poznatu osobu u Beogradu“, navodeći da je ranije optuživan za kriminal, ali da nije proveo mnogo vremena u zatvoru:
„Postojale su glasine da ima dobre odnose sa srpskom policijom i obaveštajnim službama. On i njegovi ljudi su fotografisani u društvu moćnih ljudi, uključujući i predsednikovog sina Danila Vučića“.
Preneo je i Belivukove reči sa suđenja, kada je govorio o tome da je njegova grupa organizovana „za potrebe i po naredbi Aleksandra Vučića“, da su radili poslove poput zastrašivanja političkih rivala i sprečavanja pogrdnog skandiranja Vučiću na fudbalskim utakmicama.
„Vučić je ljutito osporavao bilo kakve veze sa ubicama“, piše Vort. „Ali čini se da je Belivukov slučaj shvatao lično, ponekad sugerišući da je reč o zaveri protiv njega“.
Prema tekstu Njujork tajmsa, veze Belivuka i njegovih saradnika sa policijom dobro su dokumentovane:
„Kako se približavalo suđenje, počele su da cure činjenice o dugogodišnjim vezama između bande i raznih članova Vučićeve administracije, koji su je, čini se, nadzirali, pomagali joj i štitili je“.
Vort dalje navodi da se sve to nije moglo dešavati bez Vučićevog znanja, dajući priči mnogo širi kontekst:
„Vučić je pre predsednika bio premijer, a pre desetak godina je reorganizovao bezbednosne službe Srbije. Sada ima gotovo potpunu kontrolu nad gotovo svim aspektima javnog života“.
Tekst Njujork tajms magazina podseća na Vučićevu navijačku karijeru, a jedan od sagovornika, kojem je identitet zaštićen i koji navodno poznaje Vučića iz vremena kada su obojica bili deo navijačkog sveta, objašnjavao je veze između vlasti i navijača u devedesetim godinama prošlog veka, navodeći kao primer Željka Ražnatovića Arkana, kao i podršku pa protivljenje navijača Slobodanu Miloševiću.
„Nije slučajno što su i Vučić i Belivuk počeli u fudbalskim navijačkim grupama. Možda više nego bilo gde drugo, fudbalski stadioni u Srbiji su mjesta za pokazivanje moći u njenom najsirovijem obliku, regrutna baza za paravojsku i kriminalce. Stadioni su bili leglo etničkog nacionalizma koji je uništio Jugoslaviju, a te nasilne emocije oblikovale su Vučića i njegove savremenike“.
Autor dalje podseća na Vučićevu ulogu u Srpskoj radikalnoj stranci, širenju nacionalizma i podršci osuđenim ratnim zločincima Ratku Mladiću i Radovanu Karadžiću:
„1995. godine, nekoliko dana nakon masakra nad gotovo 8.000 bosanskih muslimana oko Srebrenice, Vučić je održao govor u kojem je izjavio: ’Ako nas bombardujete, ako ubijete jednog Srbina, mi ćemo ubiti stotinu muslimana’. U decenijama nakon toga, Vučić se nikada nije u potpunosti izvinio za zločine počinjene u ime Srbije ili za svoju retoriku. Neke osuđene ratne zločince tretirao je kao heroje nakon izlaska iz zatvora u inostranstvu“.
U tekstu se govori i o Vučićevoj ulozi u suzbijanju slobode medija kada je postao Miloševićev ministar informisanja: „Bio je to početak preokupacije medijima koja će da pomogne u oblikovanju Vučićeve političke karijere.“
Značajan deo teksta posvećen je Vučićevom dolasku na vlast i jačanju Srpske napredne stranke.
Vort navodi da je novoformirana grupa Partizanovih navijača u kojoj je bio i Belivuk – "janjičari" – imala kontakte u policiji, te je pomagala novoj vlasti, od sprečavanja nasilja na paradama ponosa, preko obezbeđivanja Vučićeve predsedničke inauguracije, do rušenja objekata u Savamaloj. Mnoge od ovih informacija autor teksta je preuzeo od istraživačkih medija u Srbiji, kao i sa Belivukovog suđenja, još jednom podsećajući da nije dobio odgovore od Vučićevih portparola.
Njujork tajms navodi da je vremenom Vučićev stil vladanja postajao sve više autokratski, kao i da je postajao sve otvoreniji u vezama sa autokratskim liderima Rusije, Mađarske i Kine. Pritom, evropski lideri su nastavljali da budu srdačni prema njemu, ne pokazujući znakove da postoji opasnost za aplikaciju Srbije za članstvo u Evropskoj uniji.
„Razlog za to nije tajna: status Kosova još nije rešen“, piše Vort. „Evropljani su polagali nade u Vučića da će nadgledati rešenje. ’On je vrlo moćan, neko ko može ispuniti stvari ako to želi”, rekao mi je jedan nemački diplomata“.
Autor teksta dalje navodi da su poruke koje predsednik Srbije šalje Evropljanima drugačije od onih koje on ili njegovi saradnici, poput Aleksandra Vulina, šalju konzervativnoj bazi i srpskim nacionalistima u drugim zemljama regiona – BiH, Kosovu i Crnoj Gori – dodajući da bi sve to moglo ponovo dovesti do nemira na Balkanu.
„Evropljani su toga veoma svesni, kao i Vladimir Putin, koji ima nove razloge da ih deli i odvlači im pažnju. Kremlj ima dugu istoriju podrške srpskim nacionalistima (…) i više motiva nego ikada - zahvaljujući ratu u Ukrajini - za izazivanje nevolja na Balkanu“, navodi se u tekstu.
