Umanjivanje premoći koju Srbija trenutno ima u briselskom procesu u odnosu na Kosovo – doprinelo bi smanjenju ruskog i kineskog uticaja na Balkanu, kao i mogućem smirivanju nestabilnosti na tom području, jedan je od zaključaka debate međunarodnih stručnjaka i autora nedavno objavljenog izveštaja “Od krize do približavanja - strategija za borbu protiv nestabilnosti na Balkanu na njenom izvoru”.
Latal: Stabilnost Balkana trebalo bi da bude u interesu EU i SAD
Srećko Latal, sarajevski novinar i analitičar, tokom debate podsetio je na eskalaciju institucionalne krize u Bosni i Hercegovini - ukazavši na njenu kulminaciju tokom poslednjih pola godine. Latal je upozorio da bi, usled neuspelih razgovora o izbornoj reforni, moglo doći do blokade oktobarskog izbornog procesa. U trenutku, kako ih označava izraženih separatističkih tendecija lidera bosanskih Srba Milorada Dodika, kao i aspiracija koje ispoljavaju predstavnici hrvatske i bošnjačke strane - to bi državu moglo da gurne u dublju fazu krize, gde nije nemoguće da bude novog nasilja.
“Evropska unija i Sjedinjene Države su dozvolile da problemi postanu toliko veliki da nema lakih rešenja. Primorani smo da prosuđujemo koja je alterntativa manje zlo. Rešenje je u ponovnom uspostavljanju pristupu 'štapa i šargarepe' i usaglašavanju stavova dve strane o Balkanu. SAD i EU bi to trebalo da učine jer se radi i o njihovom sopstvenom interesu i stabilnosti”, zaključio je Latal tokom panel diskusije.
Tokom panela pod nazivom “Balkan 2022: Koliko bi se stvari mogle pogoršati? Da li je moguć iskorak?” predavač na vašingtonskom univerzitetu Džons Hopkins Edvard Džozef ukazao je da pravi način za to ne bi bile ucene ili pak pretnje izražene prema Srbiji – već, kako je ukazao, koordinisana diplomatija koju bi predvodile Sjedinjene Države.
"Odnosila bi se, između ostalog na države članice Evropske unije koje ne priznaju nezavisnost Kosova: Španiju, Slovačku, Rumuniju, Grčku i Kipar – od kojih su četiri i članice NATO-a. Promene u njihovoj politici prema Kosovu oslabile bi premoć Srbije nad Kosovom. Istovremeno, umanjenje uticaja Srbije uticalo bi na smanjivanje ruskog i kineskog uticaja kako u Srbiji – tako i na Balkanu”, smatra Džozef – jedan od autora studije čiji su delovi analizirani tokom debate.
Taj, uslovno rečeno, prilazak većini međunarodne javnosti koja više od decenije prihvata i prepoznaje kosovsku nezavisnost stručnjak Univerziteta Džons Hopkins označio je pojmom približavanja - konvergencije.
“Reč je o procesu koji se dešava iza kulisa i nije vidljiv javnosti. Tu ne govorimo o bilo kakvoj vrsti ponižavanja – cilj kome se teži nije u tome. Radi se o dostojanstvenom dogovoru koji bi doprineo dogovoru Kosova i Srbije i srpskoj zajednici dati prava u unitarnoj kosovskoj državi. Takođe, rešenje ne može biti u scenariju Velike Albanije i verujemo da bi Evropska unija trebalo da kazni svakog albanskog zvaničnika koji pominje takav scenario. Jedno od važnih sredstava takvog procesa bila je i borba protiv korupcije”, ukazao je Džozef.
Takođe, upitao se i odakle aktuelna vlast u Srbiji, predvođena predsednikom Aleksandrom Vučićem, crpi snagu da, kako je ukazao, prkosi većini međunarodne zajednice u vezi sa brojnim pitanjima – dok ga istovremeno, kako je ukazao, zvaničnici američke administracije označavaju i promovišu u regionalnog lidera.
“Srbija ima etnonacionalne aspiracije prema Kosovu, Bosni i Hercegovini i Crnoj Gori. Njena vlada u Beogradu je autokratska i orijentisana ka Rusiji i Kini. Takođe, unutar Evropske unije uživa zaštitu neliberalne države Mađarske. Naravno, postoje i druge države koje baštine etnonacionalizam na Balkanu, poput Hrvatske i Albanije, ali su one članice Severnoatlantske alijanse, što predstavlja kočnicu tome”, ustvrdio je Edvard Džozef – poznavalac balkanskih prilika.
Igor Bandović, direktor Beogradskog centra za bezbednosnu politiku (BCBP) i jedan od učesnika diskusije, preneo je stav da se nedovoljna pažnja obraća na dijalog Beograda i Prištine.
“Poslednjih šest meseci nalazi se u zapećku. Iako je Evropska unija stvorila taj kanal, koji je na početku imao neki uspeh, sada svi okreću glavu od njega. Kada je reč o državama koje ne priznaju nezavisnost Kosova – nije na njima odgovornost za izostanak napretka. Ali, činjenica je da nisu dovoljne uključene u rešavanje problema”, smatra Bandović.
On podseća i na obećanja Evropske unije koja se nisu ostvarila – što, kako ukazuje, dodatno komplikuje situaciju.
“Države Balkana i dalje tragaju za putem ka Evropskoj uniji. Dogodilo se da je EU, 2014. izgubila ambicije na Balkanu i prepustila Rusiji i Kini da popune prazninu. To je aktuelni trenutak iz koga se nije moguće vratiti u 2001. Deluje da Kina ne namerava da napušta to područje – što dodatno usložnjava stvari. Iako je kod pojedinih država prisutan znatan polet da postanu članice EU i da na tom putu preskaču prepreke – u Uniji nema ambicija da se one prihvate. Tu prevashodno mislim na Severnu Makedoniju”, zaključuje Bandović.
Prema njegovim rečima, lideri Srbije se trenutno više ugledaju na Rusiju i Kinu i njihove modele vladavine – nego na zapadne države prema kojima se deklarativno orijentišu.
“Posao na Balkanu bio je skoro okončan – ali ne završava se zbog okolnosti nasleđenih problema uz nove koji komplikuju situaciju. Potrebna su najmanje dva demokratska lidera u dve države – što bi verovatno iniciralo svetliju budućnost”, ukazuje direktor Beogradskog centra za bezbednosnu politiku.
Podsećajući na aktuelne tenzije između Rusije i zapadnih država u vezi sa ukrajinskom krizom Ljuljzim Peci, kosovski stručnjak i jedan od autora studije Škole naprednih međunarodnih studija i Vilson centra, kaže da se u slučaju eskalacije Srbija na Balkanu suočava sa izborom uz koga će se svrstati.
“U zavisnosti od odluke – njene posledice će biti dobre ili pak loše”, ukazuje Peci, dodajući da je skora primena strategije konvergencije u procesu između Kosova i Srbije izrazito značajna.
“Mandat Bajdenove administracije biće okončan 2025, kao i aktuelne Evropske komisije. Ovo je zlatni trenutak za postizanje rešenja između Srbije i Kosova primenom strategije konvergencije. Ako imamo u vidu vremenski okvir – ona može biti efikasna isključivo ako bude primenjena u naredne dve godine. Zato mislim da Sjedinjene Države treba odlučno da je primene. Međutim, trenutno je sve to zakočeno usled premoći koju Srbija ima zahvaljujući tome što pet država članica EU ne priznaje kosovsku nezavisnost”, podseća Peci.
Uzroci istrajnosti država u nepriznavanju nezavisnosti Kosova, poteza koji prema presudi Međunarodnog suda pravde nije predstavljao kršenje međunarodnog prava, povezani su njihovim težnjama za očuvanjem sopstvenih teritorijalnih integriteta, zabrinutosti usled aspiracija koje bi mogli imati neposredni susedi, ili pak druge države u eventualnom savezništvu sa njima.
“Ta odluka rumunskih vlasti bazirana je na pitanjima o nacionalnoj bezbednosti. Takođe, postoji i strahovanje od moguće ruske agresije – s obzirom na to da Rumunija ima najdužu granicu sa Ukrajinom”, objasnila je jedna od učesnica debate Julija Đođa - vanredna profesorka na Univerzitetu u Džordžatunu u američkoj prestionici Vašingtonu.
“Druga moguća pretnja nacionalnoj bezbednost je Mađarska pod Orbanom. Mađarski revizionizam prema pojedinim rumunskim teritorijama se shvata ozbiljno. Orbanove veze sa Putinom zabrinjavaju – kao i strahovanja od nekog mogućeg mađarsko-ruskog saveza protiv Rumunija. Zabrinutost pobuđuju i ruska sponzorstva separatističkim pokretima širom sveta”, upozorava profesorka Đođa.
Prema njenim rečima, rumunska pozicija prema pitanju Kosova nije nepromenjiva, ali zavisi od rumunske percepcije nacionalne bezbednosti.
“Rumunija neće biti usredređena na Balkan dok ima potrebu da bude koncentrisana na bliža pitanja. To se može promeniti ako joj Sjedinjene Države i Evropska unija ponude nešto zauzvrat. Bezbednost, ali i znatniju ulogu u događajima u regionu”, zaključuje Đođa.
Slični su i razlozi slovačke nespremnosti za moguću promenu državne politike prema jednoj od centralnih balkanskih tema.
Jan Cingel, izvršni direktor nevladine organizacije Strateške analize, ukazuje da bi elementi strategije konvergencije mogli biti ponuda Kosovu da postane članica Partnerstva za mir.
Reč je o vojno-političkom program Severnoatlantske alijanse usmerenom ka stvaranju poverenja između članica i zemalja koje to nisu. Srbija, uprkos proklamovanoj vojnoj neutralnosti, članica je te organizacije od 2006. godine.
“Takva ponuda Kosovu ne znači i priznanje, jer se statusna pitanja mogu uskladiti sa standardima koje već primenjuje Evropska unija. Istovremeno, umanjio bi se uticaj Rusije i Kine, jer za članstvo u Partnerstvu za mir nije potrebna odluka Ujedinjenih nacija, sve je vezano za NATO”, navodi u svom predlogu Cingel. Takođe, kao još jedan od elemenata primene strategije vidi i povratak slovačkih snaga u redove KFOR-a, međunarodne mirovne misije Severnoatlantske alijanse na Kosovu.
“Slovačka je svoje snage iz KFOR-a povukla 2010. Obrazloženje je bilo da Slovačka, kao država koja ne priznaje nezavisnost Kosova, ne želi da obučava pripadnike Kosovskih bezbednosnih snaga. Istovremeno, tokom posledenjih 12 godina ugled KFOR-a kod Albanaca i Srba je znatno uvećan. Srbija zajednički patrolira za KFOR-om i u koktaktu je sa zvaničnicima kada se dogodi neka eskalacija. Povratak Slovačke imao bi dvojak značaj: ojačao bi samu operaciju i Beogradu poslao poruku da se nešto menja u Bratislavi u vezi sa tim pitanjem Kosova”, podvukao je Cingel.
Upravo te predložene metode ne potpadaju pod priznavanje nezavisnosti Kosova pet država članica EU koje to nisu učinile, ali istovremno umanjuju, kako se procenjuje preimućstvo Srbije koje ima u dijalogu, i predstavljaja signal Beogradu i Prištini o mogućoj promeni stavova država koje ne priznaju Kosovo.
Debatu je organizovala Škola naprednih međunarodnih studija univerziteta Džons Hopkins u Vašingtonu i Vilson centar - jedna od američkih prestižnih akademskih instutucija.
