Linkovi

Bojana Novaković: Važno da svet sazna šta se dešava u Srbiji


Bojana Novaković (Foto: Kiren Photography)

“Protivim se lažima, krađi, vladi koja ništa ne menja za naš narod. Najviše se protivim medijskoj blokadi”, kaže za Glas Amerike Bojana Novaković međunarodna glumačka zvezda i jedna od učesnica protesta, koje pred zdanjem Ujedinjenih nacija na njujorškom Ist Riveru organizuju predstavnici srpske dijaspore u Sjedinjenim Državama.

Bojana Novaković, dobitnica nagrade Australijskog filmskog instituta za najbolju glumicu 2004. godine, koja je sarađivala sa svetskim filmskim velikanima poput Mela Gibsona ili Kijanu Rivsa, kaže da se protestima priključila zbog potrebe da se saznaju prave razmere pandemije koronavirusa u Srbiji jer, kako ukazuje, do međunarodne javnosti ne dolaze validne informacije.

“Potrebna nam je transparentnost, istina o Kovidu. Zašto je utakmica sa 16.000 ljudi postojala, zašto imamo turnir, zašto proslave bez maski posle izbora – zašto to?”, ukazuje Novaković – podsećajući na to da su, pre razbuktavanja pandemije, Zvezda i Partizan u Beogradu odigrali derbi uz prisustvo navijača, Novak Đoković, svetska teniska zvezda, organizovao teniski turnir, održani parlamentarni izbori i pobednička proslava Srpske napredne stranke Aleksandra Vučića – bez primene nužnih antipandemijskih mera: fizičkog distanciranja i nošenja maski.

“Prvo sam se u to uključila preko socijalnih mreža jer mi se javila sestričina koja ima dvadeset godina i tražila pomoć – govoreći mi da sam ja borac za prava. Zamolila me da napišem nešto o tome što se dešava u Srbiji. Prepune bolnice, nema opreme, a davali smo drugim zemljama. Zbog nje sam to uradila”, podvlači Novaković koja je 1988. godine sa porodicom napustila bivšu Jugoslaviju.

Novaković: Srbiji su za promene potrebni mladi i iskreni ljudi
please wait

No media source currently available

0:00 0:04:10 0:00

Bila je, međutim kao tinejdžerka, učesnica protesta – svojevrsne uvertire pada Slobodana Miloševića oktobra 2000. godine.

“Kada sam imala petnaest godina bila sam na demonstracijama 1996.-1997. I celog života se bavim nekim aktivizmom. Moguće je da sam postala pesimista kao i većina našeg naroda – kada je reč o srpskoj vladi, politici i njenoj transparetnosti. Ton, glas i strast moje sestričine su me nekako probudili da o tome ponovo počnem da pričam. Bez straha šta će drugi ljudi da misle. Naši ljudi uvek imaju neku reakciju kada neko kaže svoje mišljenje u javnosti. Bez obzira na to radi li se o mediju koji napravi neku priču od toga, ili komentari na Instagramu – stvarno mi to više nije važno. Bilo mi je važno kada sam imala njene godine – ali više nije. Htela sam njoj da učinim, a sebi da dam ponovo neku nadu da možda može nešto da se promeni. Teže, ali možda može”, navodi Bojana Novaković.

Na Ist Riveru se prošle subote našla na poziv prijateljice i takođe glumice Maše Dakić.

“Ona je odlučila da se obrati pred zgradom Ujedinjenih nacija i uputi apel zapadnim medijima. Da ih zamoli da istinito izveštavaju o tome što se dešava u Srbiji. Da ne prenose ono što saopštavaju vlasti – već da daju prave podatke. Našla sam se tamo da podržim nju i prijatelje koji demonstriraju. Postojala je potreba da svetu, zbog medijske blokade u Srbiji, kažemo ono što mi znamo o tome šta se u zemlji dešava – a čuli smo od doktora, prijatelja i ljudi koji protestuju. Maša mi je pročitala svoj govor, šta je sve nameravala da kaže, onda sam joj sugerisala šta bi mogla da doda. Između ostalog - da trideset godina molimo Zapad za pomoć. Ona mi je ukazala da bi ja to trebalo da kažem – i eto tako sam se tamo našla. Ali, to se sad malo proširilo po Srbiji”, kaže sagovornica Glasa Amerike.

Glas Amerike: Zašto vam je bilo važno da podignete glas?

Novaković: Važno mi je da dižem glas jer mislim da treba što više glasova da podrži naš narod. Imam prijatelja koji je hirurg. Imao je simptome korone. Našem narodu je rečeno da smo mi kao Švajcarska – da je sve super. On je hirurg, radi u bolnici, ne može da ide na posao. Deset dana čeka rezultate testa na koronu. Više nema simptome. Kako smo mi Švajcarska kada jedan hirurg, koji treba da radi u bolnici ne ide na posao, jer čeka rezultate. O čemu mi pričamo? To je, recimo, jedan primer gde glumica može da vam saopšti kakvo je zdravstveno stanje u našoj zemlji – to jest: nije bilo idealno ni pre korone. A sada je zaista katastrofalno. Mi stvarno ne znamo istinit broj ljudi koji su bolesni.

Glas Amerike: Pretpostavljam da ste primetili način na koji je policija intervenisala. Da su u nekim situacijama stradali i građani koji su bili mirni na protestu i novinari. Kako ste doživeli to?

Novaković: Nije mi to ništa novo. Ono što me baš pogodilo je da me sestričina zvala zbog toga. Da je jednu mladu osobu zabolelo onako kako je mene zabolelo ’96.-’97. I takođe da sam nekako izgubila nadu za Srbiju a da se ovo desilo i da me je to nekako probudilo. To me je jako potreslo i interesantna stvar koja se desila – pisala mi je prijateljica Opal Tometi, jedna od tri žene koja je začela Black lives matter rekavši mi da joj je mnogo žao zbog toga što se dešava u Srbiji.

Glas Amerike: Primetili ste da je intenzitet protesta u Srbiji u međuvremenu drastično splasnuo. Kako to tumačite i da li vas je iznenadilo?

Novaković: Deo tržišta objektivnog informisanja zavisi od kompanije u američkom vlasništvu

"U Srbiji relevantne informacije objavljuje N1. To je CNN – jel’ tako? Ja CNN ovde ne gledam. To je korporacija koja ima svoj interes. I to je sve u redu – takav nam je svet. Ako ga znamo – znamo kako da ga koristimo. U Srbiji mi je rečeno – samo gledaj N1 jer su oni jedini koji imaju mandat da daju prave podatke. Prijatelj mi je rekao: „Gledaj N1 i gore je od toga“, i ja to razumem. Imamo komplikovanu relaciju sa Amerikom i američkim medijima i zbog toga mnogo ljudi u Srbiji nemaju poverenja u N1 – jer je to američka kompanija. To spada u teorije zavere – i neka ih jer postoje svuda. Ali, ne možemo da ignorišemo tu realnost. Vrlo je važno da se sve to zna, da se razume i da se razume kako se koristi. Ali mi je žao što deo tržišta objektivnog informisanja zavisi isključivo od kompanije u američkom vlasništvu."


Novaković: Sada već verovatno ima i straha, ali i zato što protestujemo non stop, a ispada da nam protesti ne pomažu. I to je nešto što nisam mogla da kažem sestričini. Takođe, narod se definitivno uplašio. Ko će sada da stoji tamo na ulici da ih pobija policija.

Glas Amerike: Uhvatiću se za jednu rečenicu: “Nama protesti ne pomažu”. Šta to znači?

Novaković: Protestujemo trideset godina. I gde smo? Nije baš da ne pomažu – jer protest je jako važan deo ljudskog pokreta. Mislim da se narod i ljutnja u njemu rastopila i videćemo šta će biti sledeće. Znam da ljudi i dalje očekuju ostavke i da se za to i dalje bore. Međutim, imamo Kovid, policiju, vladu koja ne podržava demokratiju. Moguće je da će ljudi u nekom narednom periodu razmišljati šta će sledeće.

Glas Amerike: Možete li povući paralelu između onoga što ste videli da se dešavalo u Srbiji i protesta povodom policijske brutalnosti nad Afroamerikancima u SAD?

Novaković: Black lives matter (Životi crnaca su važni) globalni je pokret i to je velika stvar. Policije u svim državama sveta ponekad su brutalne prema narodu svih boja. Black lives matter neuporediv je sa bilo čime. Građane Srbije policija ne tuče zbog boje kože. Džordž Flojd nije ubijen zato što je protestovao. On je ubijen zato što je crnac. Pre poslednjh protesta crnci nisu ubijani zato što su protestovali, ili zato što su radili nešto što ne treba da se radi, nego zato što su crnci. Možemo da kažemo da razumemo i podržavamo, ali ne treba da govorimo da su svi životi podjednako važni ili Serbian lives matter. To je kooptiranje sa pokretom koji nema nikakve veze sa nama i našim narodom. Žao mi je što se to kod nas ne razume baš najbolje – iako shvatam da naš narod pati. Međutim, jedini ljudi u Srbiji koji bi u Srbiji mogli da se koriste tim sloganom su Romi. Da se razumemo – Black lives matter je pokret protiv sistematskog rasizma. Mnogi ljudi smatraju da nisu rasisti jer imaju prijatelje crnce. Možeš da imaš predivno srce i da daješ sve od sebe, ali i dalje ostvaruješ sopstvenu korist u sistemu koji vrši represiju nad crncima.

Nemiri podstaknuti policijskim tretmanom Afroamerikanaca
please wait

No media source currently available

0:00 0:03:13 0:00

Glas Amerike: Kako danas vidite Srbiju?

Novaković: Postoje dve Srbije za mene. Politička Srbija i moja porodica. Narod koji nema ‘leba da jede, ali će vam dati svu hranu iz frižidera. Postoje moja familija, prijatelji, saradnici, koji su sve ono što pamtim, vidim i iskusim kada idem u Srbiju. To je ta lična veza jer stvarno ne postoji narod kao naš. Imam taj mentalitet i tu ljubav prema svom narodu. Gde god da živim, a živim po celom svetu, uvek kažem da sam Srpkinja – imam australijski i srpski pasoš. To je moj identitet. Srbiju gledam očima umetnice i glumice jer i mislim da je to takvo podneblje sa koga je uvek moguće ispričati priču. Bila ona dobra ili loša.

Kada govorimo o političkom aspektu – uvek vidim jednu malu zemlju koja se raspala. I zbog toga mi je toliko žao. Od rata je prošlo više od dvadeset godina. Pre toga bilo je moguće graditi zemlju. Međutim, dogodilo se da je vlada počela da vlada ljudima – umesto da ljudi vladaju vladom. Stvarno nemamo demokratiju i to je jako bolno i tužno. Ne mislim da su Jugoslavija i Tito bili nešto toliko neprikosnoveno i uzvišeno – ali radili smo istu stvar četrdeset-pedeset godina posle Drugog svetskog rata. Osamdesetih smo imali pravu zemlju i stvari su postajale sve bolje i bolje. Postojali su problemi, ali radili smo nešto konstantno. Sada ovih poslednjih trideset godina gubimo identitet.

Glas Amerike: Da li mislite da je moguće da se situacija promeni i kako?

Novaković: Mislim da je jedini način da se tamo promeni stanje, ko će ovo sada da uradi – niko, da se stopostotno transparentno kaže gde smo u ekonomskom, društvenom i političkom smislu. Gde smo, šta smo, šta nam se desilo…. I kako to može da se polako, jer su potrebne decenije, da se popravi. Sistem je korumpiran – ne možemo više sa tim sistemom da živimo. Ne možemo da ga popravimo iznutra. Dobrovoljni političari (u dobroj volji, nameri; prim. nov.) dođu i postanu deo sistema. Onda je narod razočaran i ne zna kome da veruje. Jedini način je transparentnost i ako postoji neka grupa ljudi, koji bi morali biti mladi, da se pojavi i bude iskrena. Jer u politici u Srbiji, svetu i Americi iskrenost nije u opisu posla. Ali sve to na kraju izbije.

Glas Amerike: Video sam da ste bivšu Jugoslaviju napustili 1988. godine - bili ste sedmogodišnjakinja u tom trenutku. Da li se sećate šta su bili razlozi za to?

Novaković: Moja mama je celog života pratila politička dešavanja i bavila se društvenim aktivizmom. Čim je Milošević došao na vlast imala je osećaj da bi trebalo da odemo negde, da probamo nešto da promenimo. Uplašila se… Mi smo otišli ’88. Tata je, sa druge strane, govorio da mu je bila potrebna neka promena. Imali su privatne i političke rezone. Dve godine kasnije - želeli smo da se vratimo. Onda je počeo rat i naravno ostali smo.

Glas Amerike: Kako je proteklo odrastanje sedmogodišnje devojčice koja se doselila u Australiju? I privikavanje?

Novaković: Nisam znala engleski. Moj život je postala tipična emigrantska priča. Sve mi se to desilo – hrana koju sam jela drugima je smrdela. Imam divan gulaš, a oni nekakav vegi sendvič. Tražim puter od kikirikija, a mama mi daje musaku. Sve ono što bih sada jela vrlo rado. Nisam htela da pričam iako sam znala jezik. Trebalo mi je da prođe vreme dok nisam krenula u umetničku školu. I tamo sam počela da se razvijam u osobu kakva sam danas. Stvari su postale mnogo drugačije – tamo sam stekla prijatelje sličnih interesovanja. Mogu da kažem da sam, na neki način, bila čudno dete. A, to je bila škola čudne dece. Tako da smo svi tu nekako pripadali i pitali se ko je najčudniji. I tu sam možda pobedila.

Glas Amerike: Šta je bilo potrebno da dosegnete status svetske filmske zvezde i sarađujete, između ostalog, sa priznatim svetskim glumcima Kijanu Rivsom i Melom Gibsonom, ali isto tako izgradite bogatu pozorišnu karijeru?

Novaković: Rad. Najviše se bavim svojom glumom. Naravno idem na audicije, ali u najvećoj meri vodim se izrekom: “Keep your eyes on your own plate”. Imam svoju karijeru, imam sebe, gledam kako da budem najbolja što mogu – kako najbolje da se razvijam. U umetnosti, glumi, mojoj struci – ja sam proizvod. Jako je važna individualnost, ko si, šta si, da ne budeš neko drugi – svi glumci imaju potrebu negde da pripadaju. Da li je to pozorišna ili televizijska branša – kome pripadati? Ustvari, treba da nađemo način da pripadamo sebi. Jer tada se svet, baš onako, širi. U najkraćem – odgovor je žestok rad. Stvarno verujem da ako ja radim svoj deo – uloge koje mi pripadaju će doći. Radila sam audicije – dobila sam uloge.

Novaković: Žestok rad garant uspeha
please wait

No media source currently available

0:00 0:06:11 0:00

Glas Amerike: Kako izgleda poslovna agenda Bojane Novaković u vreme najveće krize u poslednjih, ljudi kažu od Drugog svetskog rata, koja je pogodila čitav svet?

Novaković: Posla nema. Imala sam dva projekta koje je trebalo da radim. Jedan u aprilu, drugi u junu. Jedan je otkazan, drugi je odložen za septembar. Primila sam ček pomoći od vlade – meni je to trebalo. Kada je reč o novčanim problemima – imam ih. Možda ću novac morati da podižem i iz nekog penzijskog fonda. To je stvarno jedna ozbiljna stvar. A, što se tiče umetnosti – i ovo je jako važno: njome ne prestajem da se bavim. Osećam se da sam zauzeta više nego ikad. Sa prijateljicom radim na scenariju za jednu telezivijsku seriju. Onda, radim svaki dan po dva sata sa jednom devojkom koja ima četrnaest godina, koja želi da postane pisac. Ona je u jednom od ova dva projekta trebalo da igra moju ćerku. Radim svakog dana sa njom da bi razvijala taj talenat. I nas dve smo počele da pišemo neku priču. Okružena sam poslom. Montiram dokumentarac o svojoj tetki, Gordani Petković iz Užica, na kome radim pet godina. Interesantno je jer se osećam kao kada sam bila student. Kada nisam imala posla – a kreativnost mi je bila sve. Tada novac nije bio bitan, a sada imam da plaćam kredit. Život se malo promenio – tako da postoji mala panika kada je o tome reč.

Glas Amerike: Da li ste svesni imidža koji Kijanu Rivs ima u Srbiji? Polumonah, svaka mu je rečenica za neku zbirku, dobrotvor… Da ga ne krase osobine tipične holivudske zvezde… Da li je to istina?

Novaković: Mnogo mi se sviđa što ga ljudi u Srbiji vide na takav način. Jer to jeste istina. On je jedan od najzrelijih i najodanijih prijatelja koje znam i imam. Iskren, interesantan, pametan. Svakakve priče prate holivudske glumce, a on je zaista jedan solidan čovek i obožavam ga. Tako da, sve je to istina.

Kijanu Rivs
Kijanu Rivs

Glas Amerike: Propratio sam neke odlomke iz filmova i serija u kojima ste glumili i neke od intervjua koje ste davali. Uverio se da podjednako uspešno koristite australijski i američki akcenat. Ipak, koliko vam je slovensko ime pomoglo/odmoglo u karijeri koja je zaista plodonosna?

Novaković: Slovensko ime sigurno nije pomagalo za jako puno uloga. Čak je možda i odmagalo. Pojedini su me savetovali da promenim ime, a drugi opet da ne menjam. To je moje ime, vraćam se na to da sam, ja – ja. Imam svoj stil, svoju ličnost, misli i kreativnost. To je Bojana Novaković. Ponekad kada pišem nešto stavljam pseudonime, ali to su moje igre, neću sada da menjam ime za Holivud. Ime mi je u nekim trenucima pomoglo zbog egzotičnosti. Ali to je prolazna stvar nema smisla vezivati se za to. U vreme kada nisam imala dovoljno samopouzdanja pitala sam se da li da promenim ime u Bo Novak – jer se Bojana teško izgovara: Božana, Bohana, Bijana… Ali sam od toga odustala.

Glas Amerike: Radili ste u Srbiji – jedan od filmova na kom ste radili je “Šišanje”, glumili ste u “Optimistima”. Kakvo je bilo iskustva rada u srpskoj kinematografiji i kakav je to utisak na vas ostavilo?

Novaković: Mnogo volim da radim u Srbiji. To je kao da radim sa porodicom, prijateljima. Iskustvo mi je uvek bilo fenomenalno. Naročito “Šišanje” jer je to bila ekipa mojih prijatelja, vršnjaka. Ne dolazim u Srbiju da zaradim pare – dolazim zato što mi duša to traži da radim. Naš narod u ovoj profesiji shvata svoj posao jako ozbiljno. Ponekada komično ozbiljno, meni je to malo smešno, ali ne podseti koliko je važno to što radimo. Toliko volim tu strast koju vidim kod naših glumaca.

Glas Amerike: Da li vidite sebe kao glumicu koja živi i radi u Srbiji?

Novaković: Ja sam fultajm glumica – mi glumimo po celom svetu. To je globalna profesija. Naravno, možda bih došla tamo neko duže vreme nešto da radim. Možda da režiram. To mi je plan kada vidim kako će proći dokumentarac koji pripremam o svojoj tetki. Ako umem da režiram – videće se. Ako ne – opet će se videti. U oba slučaja to je potpuno u redu.

Facebook Forum

XS
SM
MD
LG