Linkovi

Branko Čečen: Vučićeva vlast opstaje na neslobodi medija


Medijske slobode se ne smeju dozvoliti jer bi polovina ljudi sa vlasti završila u zatvoru: Branko Čečen

“Uzroci neslobode izražavanja u Srbiji su u privatnim interesima povelike grupe ljudi koja pljačka zemlju”, kaže u intervjuu za Glas Amerike Branko Čečen direktor nevladinog Centra za istraživačko novinarstvo Srbije (CINS). Čečen, nagrađivani urednik i novinar nevladine organizacije specijalizovane za istraživanje sumnji na korupciju, kriminal i kršenje javnog interesa, ukazuje da su, kako ih označava, zarobljeni mediji garant dugoročne vladavine Srpske napredne stranke.

“Vučićeva (predsednik Srbije Aleksandar Vučić prim.nov) vlast opstaje na neslobodi medija, kao i sveopšta pljačka Srbije koja se svakodnevno odvija. Tako da se medijske slobode ne smeju dozvoliti jer bi u suprotnom polovina ljudi sa vlasti završila u zatvoru”, ukazuje Čečen.

Novinari Centra za istraživačko novinarstvo Srbije, su zbog svojih istraživanja, godinama dobitnici prestižnih međunarodnih i domaćih priznanja, poput European Press Prize, Nagrade Evropske unije za istraživačko novinarstvo, kao i Nagrade za izuzetnost u istraživačkom novinarstvu.

U poslednjim nedeljama skrenuli su pažnju na sebe objavom dokumenta Regulatornog tela za elektronske medije (REM) o medijskom izveštavanju tokom izborne kampanje 2016. godine – koji to telo nikada nije objavilo. U istraživanju su pokazali da su televizije sa nacionalnom frekvencijom bile u službi vladajuće Srpske napredne stranke, predsednika Srbije Aleksandra Vučića, koja je pobedila na tim izborima. REM ih je potom svojom reakcijom javno diskreditovao - ne demantujući međutim autentičnost objavljenih informacija.

“Kada je reč o slobodi medija rekao bih da je Srbija na nivou srednje razvijene afričke države. Na to ukazuju činjenice i podaci”, podvlači Branko Čečen.

Glas Amerike: Mogu li se te okolnosti nekako promeniti?

Branko Čečen: Mi smo među retkim ljudima koji, da se tako izrazim, vraćaju lopticu preko mreže. Tom amalgamu tajnih službi, organizovanog kriminala, korumpiranog biznis sektora i političke elite. I u tom smislu imamo neku ličnu satisfakciju da objavimo dobru istraživačku priču. Zadovoljstvo koje niko osim dobrog istraživačkog novinara ne može da doživi. Međutim, to što nema potencijal da dopre do građana i utiče na ovo društvo je veoma, veoma frustrirajuće. Međutim, ne predajemo se, jer osećamo imperative zbog mladih ljudi koji žele da rade i da istražuju. Mogu da kažem da je teško i frustrirajuće, ali ne i da se osećamo bespomoćno.

Glas Amerike: Kažete da se radom, na neki način suprotstavljate, tajnim službama, kriminalu, političarima… Kakve su posledice toga?

Branko Čečen: Mnogobrojne. Neprekidno nas neko hakuje – neuspešno, jer smo dobri u obezbeđivanju naših podataka. Za to se posebno obučavamo jer smo takvim napadima neprestano izloženi. S vremena na vreme bude nam oboren sajt i to su manji problemi. Nas i fizički prate – nekad da bi nas zastrašivali, a ponekad ni sami nismo sigurni zašto. Kontaktiramo policiju, koja pokrene istragu, ali od toga ne bude ništa. Nikada ni protiv koga nije podignuta optužnica. Redovno nas, ne samo u prodržavnim tabloidima, već i u najgledanijim privatnim televizijama koje podržavaju vladu, napadaju kao

"Redovno nas, ne samo u prodržavnim tabloidima, već i u najgledanijim privatnim televizijama koje podržavaju vladu, napadaju kao izdajnike i strane plaćenike."


izdajnike i strane plaćenike. Ali ne bave se konkretnim sadržajima naših priča – a one su već dokazane. Ako vas javni funkcioner, što znači i predsednik države, na konferenciji za medije u živom programu označava kao izdajnike i strane plaćenike – to bude jako neprijatno i to nisu normalni uslovi za rad. U isto vreme institucije, iako na to po zakonu imamo pravo, ne daju dokumenta koja su u 95 odsto slučajeva dokazi. Diskriminušu nas i na način da nam ne daju sagovornike ni o jednoj temi. Ljudi iz srpske policije će razgovarati sa provladinim medijima, ali sa nama nikada. I na kraju, ono što bismo mogli da kažemo da nas najviše boli, je to što je kontrola mejnstrim medija takva da naše priče nikada ne dolaze do onih građana Srbije koji ne traže aktivno informisanje na internetu – nego prate samo mejnstrim medije.

Glas Amerike: Govorite da vas prate. Ko su ti ljudi?

Branko Čečen: Kada su nas otvoreno pratili to su bili pripadnici organizovanih kriminalnih grupa od kojih smo, barem jednog, prepoznali. Nažalost snimci sa javnih mesta, koje je policija prikupila, nakon naših prijava – nisu bili dovoljno jasni. Ili pak policija tako tvrdi. Jednom prilikom radilo se o ljudima za koje nismo znali ko su. Poslali smo upit policiji, ali nikada nismo dobili odgovor.

Glas Amerike: Kako ste znali da se baš radi o pripadnicima organizovanih kriminalnih grupa? Jesu li bili predmet neke konkretne priče?

Branko Čečen: Apsolutno! Istraživali smo vezu jedne organizovane kriminalne grupe, Vlade Srbije i Fudbalskog kluba Partizan. Dok istražujemo vrlo je teško saznati šta tačno radimo. Međutim, pri kraju kontaktiramo aktere pa makar bili i članovi kriminalne grupe, i tražimo odgovore na pitanja. Period između tog trenutka i momenta objavljivanja priče je za nas najopasniji jer tada oni znaju da

"Izgleda da u Srbiji nikoga ne zanimaju pojmovi organizator i naručilac."


mi nešto imamo. U određenoj meri znaju i šta imamo. To je period u kom oni pokušaju da nas zastraše da ne objavimo priču. U tom slučaju bilo nam je lako da donesemo taj zaključak. Zvali smo policiju i rekli im da, dok ne objavimo priču ne možemo da im kažemo za koga mislimo da nas prati, ali da ćemo im po objavi reći na koga sumnjamo. Dobili smo odgovor da njih to ne zanima. Izgleda da u Srbiji nikoga ne zanimaju pojmovi organizator i naručilac.

Glas Amerike: Preneli ste im sumnje, predali podatke, ali policija nije reagovala?

Branko Čečen: Policija je rekla da nema dokaza. Da ti snimci nisu dovoljno jasni. Ti snimci koje su nama pokazali zaista nisu bili dovoljno jasni – lica na njima nisu bila prepoznatljiva.

Glas Amerike: Osim pripadnika organizovanih kriminalnih grupa pominjali ste i tajnu policiju? Odakle vam ta saznanja?

Branko Čečen: Imamo izvore koji su nam sugerisali da smo “na merama”, kako se to kaže. Ne bih mogao više ništa da otkrivam u vezi sa tim da ne bismo ugrozili ljude koji su to podelili sa nama. Tražili smo od sudova, u čijoj je nadležnosti izdavanje dozvola za snimanje osoba koje su “na merama”, informacije da li su takva rešenja donosili u vezi sa novinarima CINS-a. Ali nikada nismo dobili odgovor od njih. Čak i kada regulatorna tela odluče u korist osobe koja traži takve informacije praksa je pokazala da se primera radi policija ogluši o tu odluku – kao što je bio slučaj sa slučajem policijskog praćenja aktivista Ne da(vi)mo Beograd. Zvaničnu potvrdu od njih nikada nećemo dobiti.

Glas Amerike: Zašto nastavljate da radite u tim okolnostima?

Branko Čečen: Baviti se istraživačkim novinarstvom nigde na svetu nije lako. Ima mesta na kojima je mnogo teže nego u Srbiji. Zahtevi istraživačkog novinarstva prema novinarima su mnogo veći nego kada je reč o standardnom izveštavanju. Za to je potrebna posebna motivacija. Naša motivacija je

"Naša motivacija je demokratizacija ovog društva i informisanje građana o problemima u njemu. Njih ima zaista previše i preveliki su."


demokratizacija ovog društva i informisanje građana o problemima u njemu. Njih ima zaista previše i preveliki su. Što je naše društvo manje demokratsko, a u poslednjih 6-7 godina Srbija strahovito nazaduje i postaje neslobodno društvo što potvrđuju i izveštaji međunarodnih posmatrača. Što je društvo manje demokratsko naš motiv je sve jači. To su razlozi da naš rad bude sve bolji i sve važniji. Ako nas niko ne bude fizički onemogućio mi ćemo nastaviti da radimo jer znamo u šta smo se upustili, znamo zašto to radimo. Svi ti razlozi još uvek stoje.

Glas Amerike: Može li se novinar u takvim okolnostima rada osećati sigurno?

Branko Čečen: Našem kolegi iz Grocke, Milanu Jovanoviću, zapaljena je kuća. Na lokalu je mnogo teže jer je mnogo manje institucija, kao i asocijacija civilnog društva. Koje, kada se zapreti novinaru, dignu glas bio on tanušan ili ne. Ili se pak obrate nekome iz međunarodne zajednice. A to, čini mi se, najviše brine ovu vlast koja glumi evroentuzijazam. Ovo je jedna mala zemlja i interesi međunarodne zajednice su dosta važni ko god da je na vlasti. Brinem se i ne osećam se bezbedno. Međutim, svako od nas, barem o ovom Centru svestan je da ulazak u posao sa jasnim upozorenjem da to jeste opasnost. I da je veoma važno ponašati se na određeni način. Prolaziti treninge o fizičkoj, digitalnoj i svakoj drugoj bezbednosti. Kada to postane deo tvog života stalno si svestan i verujemo da imamo stvarno dobru procenu toga šta je zaista opasno, a šta ne. Kada se ispostavi da postoji stvarna opasnost – preduzmemo mere da priča uvek bude objavljena. Ali da možda sklonimo novinarku ili da otvorimo četvore oči. Pojačamo ili podignemo oprez.

Glas Amerike: Šta tačno znači da sklonite novinarku?

Branko Čečen: Znači da ćemo je skloniti iz zemlje. Deo smo OCCRP-a (Organized Crime and Corruption Reporting Project) i prebacićemo je kod nekog od kolega ili koleginica u nekoj od stranih država članica mreže. Ili će otići na obuku u neku od zemalja da razvijaju neku od specijalnosti koje stalno treba unapređivati. I prosto, neće biti tu fizički.

Glas Amerike: Koliko to traje?

Branko Čečen: Ne dugo. Obično se brzo pokaže postoji li neka ozbiljna namera. Ako je reakcija strane o kojoj smo objavili istraživanje, bilo to vlast ili pojedinac burna, relativno brzo vraćamo čoveka. Ako neko zaista želi da vam naudi onda bude tišina. Češće se organizuju sajber upadi u naše sisteme, kupe se podaci i lozinke i tada povećavamo oprez. Počnemo sa upozoravanjem međunarodnih institucija koje se bave slobodom medija – u slengu dižemo buku. Šaljemo obaveštenja našim sestrinskim istraživačkim organizacijama – koje potom počnu da šalju upite policiji, vladi i tako dalje. Napravi se tu neki balans i onda uglavnom sledi procena da je bezbedno da se osoba vrati. Tako nešto nam se do sada dogodilo dva puta.

Glas Amerike: Da li ste prijavljivali sajber upade na čijoj meti kažete da su bile CINS-ove baze podataka i mobilni telefoni novinara? Kakav je odgovor – na primer Tužilaštva za visokotehnološki kriminal?

Branko Čečen: Poslednji put upadnuto je u server u Nemačkoj gde se nalazi naš sajt. Ubačen je program koji je prikupljao podatke i slao ih nekome ili negde. Prijavili smo to Odeljenju za visokotehnološki kriminal Ministarstva unutrašnjih poslova (MUP) Srbije. Onda smo od njih dobili zahtev da prikupimo sve naše IP adrese (jedinstvena brojčana oznaka računara na internetu) koje su pristupale tom sistemu. Mi smo to radili otprilike deset dana jer je toga bilo baš mnogo. Kada smo završili – ostalo je šest IP adresa koje nisu naše. Predali smo ih Odeljenju za visokotehnološki kriminal. Nikakve povratne informacije od njih nije bilo četiri meseca. Kada su konačno pozvali otišao sam kod njih. Jedan

"Jedan inspektor mi je rekao da je preostalo da pošalju Žandarmeriju da, kako se izrazio, čizmom razbijaju vrata u ime CINS-a. Pa bi, umesto toga, bilo bolje da Tužilaštvu napišemo zahtev da se obustavi istraga."


inspektor mi je rekao da je preostalo da pošalju Žandarmeriju (posebna jedinica Policije Srbije) da, kako se izrazio, čizmom razbijaju vrata u ime Centra za istraživačko novinarstvo. Pa bi, umesto toga, bilo bolje da Tužilaštvu napišemo zahtev da se obustavi istraga. Odgovorio sam da sam mislio da policija i Tužilaštvo rade u ime zakona. Kao i da mi se čini da postoje neke istražne metode između skupljanja IP adresa i razbijanja vrata. Kao na primer da se pozvoni na vrata. Rekao sam im takođe da smo identifikovali jednu IP adresu na mestu u kome živi osoba koja je imala pristup softveru koji je korišćen za sajber upad u naš sajt. Da im mogu dati adresu kako bi otišli da mu zvone na vrata. U potpuno odvojenom slučaju uhapšen je jedan momak koji je upadao u naš, ali i mnoge druge sajtove, u nameri da podatke preprodaje na crnom tržištu. Naravno sve nađe sumnje usmerene su ka tome da je svrha takvih upada da se ukradu odnosno saznaju detalji naših istraživanja.

Glas Amerike: Šta je kriterijum za odabir tema koje prijavljujete i istražujete?

Branko Čečen: Prvi kriterijum je važnost priče koji se meri time na koliki broj građana jedna tema utiče. Unutar tog kriterijuma pozitivno diskriminišemo one društvene grupe koje su manjinske, nezastupljene ili diskriminisane – LGBT zajednica, Romi, stariji sugrađani, koji nisu manjina ali jesu u teškom položaju. Drugi kriterijum je da to bude isključivo naš sopstveni rad – odnosno da smo sami došli do dokumenata na osnovu kojih istražujemo. Treći je da je to sistemski korisno za naše društvo. I to su kriterijumi koji su u suštini međunarodno prihvaćeni kada se nastoji da se definiše istraživačko novinarstvo – konkretno to je definicija međunarodne organizacije Istraživački reporteri i urednici (Investigative Reporters and Editors – IRE). Kriterijum je da li je to izvodljivo u materijalnom smislu i da li je dokazivo. Imamo li po našoj proceni otvoren put do dokaza za priču jer ne objavljujemo ništa što ne stoji na sudu. Jer je to adekvatan standard u istraživačkom novinarstvu.

"Vučić nije menjao stav o medijima još od devedesetih"
please wait

No media source currently available

0:00 0:04:06 0:00

Glas Amerike: Da li su i kakvoj faktičkoj promeni doprinele priče portal CINS?

Branko Čečen: Odsustvo adekvatnih promena je frustracija istraživačkih novinara, ne samo CINS-a, nego i drugih koji se ovde time bave. Međutim ono što možemo da vidimo su mali pomaci u stanju erozije demokratije. Veliko zadovoljstvo predstavlja razvoj događaja u kom bude privedena osoba o kojoj ste istraživali zbog sumnje na zloupotrebe. Imali smo situacije da delovi optužnog predloga budu doslovce iskopirani sa našeg sajta. To nam se jednom dogodilo i trebalo nam je neko vreme da se priberemo. Reč je Branislavu Švonji koji je bio pravosnažno osuđen za kupovinu glasova na lokalnim izborima 2013. godine, a firma čiji je bio vlasnik - Nacionalni privredni operater - je državnim ustanovama, lokalnim samoupravama, javnim i privatnim preduzećima širom Srbije prodavala podatke koji su besplatno dostupni na internetu. Firma je od osnivanja u julu 2014. godine do kraja 2015. godine imala skoro 11 miliona dinara prihoda, pokazuju finansijski izveštaji Agencije za privredne registre.

Sa druge strane kada istražujete najvećeg tajkuna u srpskom društvu – Miroslava Miškovića i dokažete da poseduje jednu banku u Srbiji nakon toga budete svedoci na berzi povlačenja akcija i povlačenja vlasništva nad tom bankom. U tom slučaju je Centralna banka Srbije otpočela istragu poslovanja, a sa druge strane kanali poslovanja počnu bolje da se skrivaju. Tada shvatite da ste ipak imali nekakav učinak. Nažalost, sve to prođe ili bez optužnica, ili sa optužnicama za neka manje važna krivična dela za koja prete samo finansijske kazne. A ne onako kako bi to trebalo da bude u društvu koje ima nezavisno tužilaštvo i tužioce koji bi o tako nečemu otvarali istrage po službenoj družnosti.

U slučaju Miroslava Miškovića dokazali smo očiglednu šemu pranja novca u koji je bila uključena of-šor kompanija. I Mišković nije optužen za to već za krivično delo koje po težini odgovara zloupotrebi službenog položaja. Zato što je, čini mi se, vlastima mnogo zgodnije da ga optuže za krivično delo koje ne postoji više nigde u svetu i suštinski je nedovoljno definisano – zato što Mišković neprestano ima nadu da neće otići u zatvor. Za to vreme pretpostavljam da može da bude iskorišćen od strane države i bude prisiljen na raznorazne ustupke. Nego da mu se sudi za jasno krivično delo – po optužbama za pranje novca za šta je zaprećena zatvorska kazna od pet godina pa naviše.

Glas Amerike: Za koju priču CINS-a se može reći da je izazvala potres ili promenu?

Branko Čečen: Kada je grupa naučnih radnika iz Srbije počela da se bavi legalnošću fakultetskih i doktorskih diploma državnih funkcionera – za to nije bilo baš previše interesovanja. Onda je naša novinarka Anđela Milivojević objavila prvu priču o diplomi guvernerke Centralne banke Jorgovanke Tabaković. Priča je odjeknula jer je to bio prvi takav slučaj i bilo je zaista nečuveno. Takođe, radili smo jednu temu koja je delovala važna za društvo, a uopšte nije bila prisutna u javnom mnjenju, to su bile male hidroelektrane. To smo uporno istraživali četiri godine. Od situacije da niko nije primećivao te tekstove

"Od situacije da niko nije primećivao te tekstove stigli smo dotle da su malo pre početka leta organizovani protesti u Beogradu tim povodom koji su bili vrlo posećeni."


stigli smo dotle da su malo pre početka leta organizovani protesti u Beogradu tim povodom koji su bili vrlo posećeni. Protest je bio protiv izgradnje, ali sve to prate koruptivni procesi za dodelu tih unosnih poslova za kompaniju koja se time bavi. Otkrili smo ne samo da je trećinu tih poslova dobio kum Aleksandra Vučića Nikola Petrović – nego i da su lavovski deo ostatka kolača dobile firme povezane sa Elektroprivredom Srbije (nacionalnom kompanijom čija je delatnost proizvodnja i prodaja struje). Neki od inženjera registrovali su firme u of-šor sferi u Africi i onda odatle konkurisali za poslove. Ubiraće tako prihode od države jer struju koju budu proizvodile male hidroelektrane Eletroprivreda Srbije, odnosno država, otkupljivaće od njih. To je siguran posao koji će decenijama donositi sigurnu dobit.

Najponosniji smo na priču u kojoj nam je fokus bio na tome koliko je teško dokazati korupciju. Poslali smo zvanične upite na adrese svih policijskih stanica, tužilaštava i sudova, koji sude u takvim slučajevima – na adrese više od 900 ustanova u Srbiji. Da nam daju podatke o šest krivičnih dela koja se u domaćem pravosuđu vezuju za korupciju. Na osnovu odgovora koje smo dobili utvrdili smo da su od 6000 slučajeva presude donesene u manje od 300. A da su u tih manje od 300 slučajeva presude bile na zakonskom minimumu ili ispod njega. Na taj način smo efektivno dokazali da država podstiče korupciju. Za to smo dobili Evropsku novinarsku nagradu. U nekoj drugoj državi bi za ovako nešto pala vlada, ali u Srbiji se nije desilo apsolutno ništa.

Glas Amerike: Zašto je to tako?

Branko Čečen: Reakcija izostaje zato što je u potpunosti razmontiran državni sistem, institucije su obesmišljene, a izvršna vlast direktno odlučuje o tome ko će biti procesiran, a ko neće. Njih ne zanima demokratizacija ove zemlje, niti vladavina prava. Oni to rade iz očiglednih ličnih interesa. Tako mi ne dokazujemo samo koruptivne procese i da se država ne bori protiv korupcije. Mi dokazujemo i to da se ljudi bliski vlastima i oni iz same vlasti neograničeno bogate na račun građana kršeći sve moguće zakone uključujući i Ustav. Srbija je zarobljena država koja služi za bogaćenje jedne male grupe ljudi koja je ubrzano kupuje. Čak i ako padnu sa vlasti biće vlasnici čitave ove zemlje.

Facebook Forum

XS
SM
MD
LG