Snežana Ranđelović Braun: Sinovljevi heroji su Martin Luter King i Spajdermen
U Nju Orleansu živim već 11 godina i smatram ga svojim. To je grad koji odoleva svim zakonima prirode i spaja nespojivo. Šaren i nasmejan, pulsira vrućinom i uličnim muzičarima. Zasnovan na mnogim civilizacijama, odgajan na robovlasništvu i rasizmu, ali kasnije naučen da živi zajedno sa svojim različitostima. Poslednja hipi komuna američkog društva. Ističe se iz juga Amerike kao jedina plava, demokratska tačka.
Netipično za američke gradove, većinsko stanovništvo čine Afroamerikanci. Čak i ovde, gde su uvećini, Afroamerikaci su marginalizovani u institucijama vlasti. Ovih dana razmišljam puno o korenima i rasprostranjenosti rasizma. Čini mi se da je rasizam u nekoj formi rasprostranjen u svim delovima ljudske civilizacije. Ono što je karakteristično za američko tlo je veliko potiskivanje i ignorisanje istog. Američki rasizam je toliko normalizovan, da se o njemu slabo diskutuje, a i ako se pomene često se priča o “tamo nekom rasisti”. U isto vreme je sistematizovan i infiltriran u svaki segment društva.
Bez ikavog podsticaja sa političkog vrha da se na iskorenjavanju rasizma radi, mržnja ka različitosti se uspešno koristi u političke svrhe. Uvek je tu kada treba okriviti drugu stranu i usmeriti izborni glas. Belci na vrhu, crnci i druge manjine na dnu....dok Amerika propoveda jedinstvo i jednakost. I mi, imigranti, tu negde između, pokušavajući da razumemo ovaj duboki problem i izaberemo svoju stranu.
Ono sto je mene lično iznenadilo je bio momenat mnogih naših ljudi sa Balkana koji žive u Americi i njihov rasizam prema drugim Američkim manjinama. Neretko sam slušala kako zauzimaju stav mržnje i sa nepoštovanjem pričaju o svima koji nama nisu slični. Uvek sam se pitala da li je to kompleks imigranata koji žele da se asimiliraju u dominirajuće belo američko društvo. Ja sam lično bila slepa za rasprostranjenost rasizma u Americi svojih prvih godina života ovde. Bila sam okružena studentima iz svih delova sveta, uživala u blagodetima Nju Orelansa i pomalo, sada shvatam, zatvarala oči pred istim.
To se zove belačka privilegija. Oni koji nisu belci odmah ga osete. Ja sam rasizam otkrila kada sam postala roditelj prelepog dečaka mešanog porekla. Njegov otac je Afromerikanac. Rasizam me je dočekao iz začuđenih pogleda u prolazu i od belačke i Afroameričke populacije. Od komentara da moj sin ima sreće što sam mu ja majka. Od situacije gde mog sina odvode na stranu na američkim graničnim prelazima da bi mu postavili par dodatih pitanja, kao da je najneverovatnija stvar na svetu pomisliti da njegova majka može biti druge boje kože. Deca u parku se iskreno začude kada on uperi prstom u mamu.
Odrasli se pritajeno iščuđavaju. Moj sin, koji ima šest godina, priča srpski, engleski i francuski jezik i ima prijatelje iz mnogih delova sveta. On je Amerikanac i Srbin kome su heroji Martin Luter King i Spajdermen. Voli Novaka Đokovica. Voli ljude i još uvek ne zna za mržnju koja je usmerena ka različitosti. Još uvek ne zna zato sto sam ja tu da ga štitim. Nažalost, saznaće uskoro. On je razlog zašto ću ici na proteste protiv rasizma i nepravde nad Afroamerikancima. On će ići sa mnom.
Ovo je bitan momenat u istoriji i ja želim da on zna da se za ispravne stvari treba boriti. Svet je opterećen problemima i nepravdama, ali letargija i ravnodušnost nikada nisu doneli boljitak. Ne mislim da ce promene doći brzo. Ali mislim da je bitno dati primer i izraziti jasan stav o neodobravanju širenja mržnje.
Rasizam, kao i svi krucijalni pogledi na svet potiču iz nasih najranijih učenja u detinjstvu. Kada odgajamo decu učeći ih ljubavi i prihvatanju različtiosti, mi radimo na stvaranju boljeg sveta.
Snežana Ranđelović Braun slikarka je rođena u Boru u Srbiji. Za sebe kaže da ne slika ljude nego osećanja. Njena dela izlagana su u Teksasu, Luizijani, Misisipiju i Alabami – kao i u Muzeju umetnosti u Nju Orelansu.
“Iz svog stana čula sam helikoptere i odmah sam pomislila da me situacija podseća na devedesete u Beogradu”, opisuje za Glas Amerike Jasna Popović, njujorška pijanistkinja, atmosferu tokom protesta u tom gradu, koje su inicirale okolnosti smrti Afroamerikanca Džordža Flojda posle policijskog privođenja u gradu Mineapolisu.
Jasna Popović živi nedaleko od njujorškog Junion Skvera - kaže da se prekoputa zgrade u kojoj stanuje nalazi policijska stanica.
“Odmah sam okrenula vesti i videla da demonstranti prolaze negde blizu mene i morala sam da izađem da vidim sta se dešava. Nisam htela da pravim nikakve snimke jer mi se nije činilo sigurno. Kada sam izašla videla sam samo ogroman kordon ispred mog ulaza, ali nije bilo demonstranata. Sela sam na stepenice obližnje crkve i bilo mi je čudno da svi idu oprema Junion Skveru, mnogi na biciklima i drugim brzim spravama za koje čak ne znam ni kako se zovu, neki su šetali pse, ali se osećalo u vazduhu da se nešto dešava”, navodi Popović za Glas Amerike.
Do ulaza zgrade u kojoj živi - kako kaže - sproveli su je policajci koji su nosili automatsko oružje.
Đorđe Nešić, pijanista koji u Njujorku živi poslednjih 20 godina, na oko sat vremena od centra grada, kaže za Glas Amerike da je pristalica pokreta Black Lives Matter.
“Poznajem ljude koji iz straha za svoj život ne smeju da se prošetaju po svom komšiluku već decenijama, samo zbog svoje boje kože. Suočavamo se sa nekažnjenim, užasavajućim ubistvima Afroamerikanaca s jedne strane, i raspirivanjem rasističke i desničarske mržnje s druge”, kaže umetnik koji je iz Beograda u Sjedinjene Države stigao u jesen 1992. godine.
"Sijetl je prethodnih nekoliko dana ustao da se pridruži protestima povodom tragičnog ubistva Džordža Flojda koje je počinio policajac iz Mineapolisa", kaže za Glas Amerike Irena Zlatanović - Banjalučanka, koja već godinama sa suprugom živi u tom gradu na severozapadu Sjedinjenih Država.
"Protesti su po ko zna koji put do sada ukazali na sve pukotine društva koje godinama sistematski ugnjetava određene grupe građana. Mi koji smo došli sa prostora bivše Jugoslavije, iz svojih krhotina, imamo dobar orijentir prepoznavanja nepravde - i još veći zadatak da se protiv nje borimo svako u svojoj mikro zajednici, svakodnevno", kaže Zlatanović za Glas Amerike.
Prema njenim rečima, nasuprot izreci da je istorija učiteljica života, čini se da današnja Amerika i njeni građani - redovno padaju na ispitu.
"Pa čak i na popravnom", podvlači Irena Zlatanović i predlaže: "Kako smo djecu naučili da se ruke peru 30 sekundi da se ne oboli od virusa, tako ih moramo naučiti da nas različitosti čine boljim ljudima", zaključuje za Glas Amerike Irena Zlatanović - inače programska menadžerka u jednoj od najvećih američkih tehnoloških kompanija.
Đorđe Nešić, profesor na njujorškom Muzičkom konzervatorijumu koledža Purčis, podvlači da je potrebno, kako kaže, iskoreniti viševekovno ekonomsko, pravno i životno tlačenje ljudi koji nisu belci.
“U Americi tražimo bolji život, ali ne možemo ga tražiti samo za nas došljake, nego za pripadnike celog ljudskog roda, bez obzira na pigmente kože, seksualnosti, ekonomskog stanja, invaliditeta, obrazovanja, narodnosti, religije”, smatra pijanista Đorđe Nešić.
Sagovornica sa početka naše priče, Jasna Popović pošto se, uz asistenciju policije, vratila u stan – tokom protesta održanih prošle subote - nastavila je da prati vesti.
“Videla sam da su baš tada spalili policijski kombi na Junion Skveru. Nažalost iz našeg iskustva već znamo kako da se ponašamo u tim situacijama, ponela sam identifikaciju za svaki slučaj, patike i sklanjala se od epicentra događaja. Sticajem okolnosti uvek živim u centru dešavanja”, navela je Popović aludirajući na ratne balkanske devedesete godine.
Prema njenim rečima, u Americi se na raznim nivoima oseća tenzija, i kako ukazuje - samo je bilo pitanje vremena kada će ovako nešto da se desi.
“Veliki je rasizam, ogromne su razlike između bogatih i siromašnih, srednjoj klasi je prilično teško, dosta ima arogancije na pogrešnim mestima, a ljudi se ne osećaju kao da ih policija štiti već imaju strah od njih”, opisuje svoje utiske Jasna Popović.
Ukazuje da je bila u kontaktu sa ljudima koji su u Sjedinjene Države došli sa prostora Srbije.
“Neće da se mešaju u proteste dok nemaju pasoš u rukama. Postoje stroga pravila da imigranti ne smeju da imaju prekršaje da bi dobili papire tako da se naši uglavnom sklanjaju i dosta im je već iskustava iz naše zemlje”, kaže Popović.
Zaključuje da je subota bila čudan dan, kako kaže, pun nekih ekstremnosti.
“Poslali su dva čoveka u svemir, a na zemlji im je potpuni haos”, ukazuje pijanistkinja srpskog porekla koja živi u Njujorku.
Desetine hiljada demonstranata širom Sjedinjenih Država protestuju zbog okolnosti pod kojima je u gradu Mineaopolisu, u ponedeljak tokom policijskog privođenja, preminuo nenaoružani Afroamerikanac Džordž Flojd.
Jedan od policajaca koji ga je privodio Derek Šovin, kolenom mu je pritisnuo vrat dok je ležao na zemlji i optužen je za ubistvo.
Dok većina na miran način izražava svoje nezadovoljstvo policijskim tretmanom Afroamerikanaca u Sjedinjenim Državama - deo građana primenjuje nasilje tokom demonstracija - prevrću i pale automobile, razbijaju lokale čiju su robu i inventare krali, zbog čega su policijske snage u velikom broju gradova SAD reagovale silom.
