Linkovi

Gordana Bjeletić: Pretnje, pritisci i potkupljivanje lokalnih medija


Najvažnije mi je da svakog dana znamo da smo posao obavili najbolje što smo mogli. Da nismo prekršili kodeks. Za sve ostalo moraćemo da sačekamo neko drugo vreme: Gordana Bjeletić

“Svaki tekst koji je u našoj lokalnoj sredini doprineo promeni na bolje slavimo kao malu pobedu”, kaže u razgovoru za Glas Amerike Gordana Bjeletić glavna urednica “Južnih vesti”, regionalnog portala u čijem su fokusu dnevni događaji i komunalni problemi, ali i analitičke i istraživačke teme sa područja juga Srbije.

“U našoj misiji su zalaganje za slobodno novinarstvo i društvo bez pritisaka – kao i nastojanje da svi novinari odgovorno i profesionalno rade svoj posao. Međutim, daleko smo od toga… Veće pobede u smislu promene klime u

"U našoj misiji su zalaganje za slobodno novinarstvo i društvo bez pritisaka – kao i nastojanje da svi novinari odgovorno i profesionalno rade svoj posao."


društvu, nažalost, nema”, ukazuje Bjeletić koja je pre dolaska u “Južne vesti”, čije je sedište u gradu Nišu, godinama bila prepoznatljivo lice regonalne televizije N1 - čiji je zaštitni znak informativni program.

Internet portal “Južne vesti” postoji deset godina i za to vreme stekao je kredibilitet objektivnog i nepristrasnog medija koji izveštava, analizira i istražuje baratajući činjenicama sledeći princip javnog interesa građana kao vodilju u radu. Urednici i novinari portala dobitnici su brojnih nagrada – poput prizanja za izuzetnost u istraživačkom novinarstvu, profesionalnu etiku i novinarsku hrabrost.

“Nažalost mogu kažem da su “Južne vesti” ostale jedini lokalni medij koji i dalje ima nekakav uticaj u javnosti. Mreža lokalnih medija, vrlo čitanih i gledanih, bila je razvijena u Srbiji. Međutim, svedoci smo toga da su oni koji su želeli da rade profesionalno danas rastureni. Postoje i oni koji su popustili pod pretnjama, pritiscima ili su potkupljeni”, kaže Bjeletić. Ona podvlači da je vlasništvo nad lokalnim medijima prešlo u ruke ljudima bliskim režimu vladajuće Srpske napredne stranke predsednika države Aleksandra Vučića, ili pak članova porodice visokopozicioniranih partijskih i državnih funkcionera.

“U našem slučaju evropski fondovi, kod kojih prijavljujemo projekte, su nam najvažniji izvor finansiranja. Važan izvor finansiranja su reklame. Postoje velike kompanije koje svoj interes stavljaju ispred dnevne politike pa im podobnost nije kriterijum za reklamiranje. Međutim, prijavljivali smo se i na konkurse državnog i gradskog projektnog finansiranja – ali smo se ove godine odlučili da na tome ne učestvujemo. Jer im na taj način dajemo legitimitet, a konkursi su u potpunosti namešteni. To odgovorno tvrdim”, kaže Bjeletić.

Glas Amerike: Kako znate to?

Gordana Bjeletić: Kako znam? Prvo, može da se prati ko dobija novac. Mi smo upravo to istražili. Imate u Nišu situaciju da su tri velika gradska medija dobila više od 50 miliona dinara (oko 423.000 evra prim. nov.) Poredeći sa time koliki je niški budžet to je zaista velika svota novca. Jer Niš ima veliki broj komunalnih i drugih problema koje građani prepoznaju. Nekada je bio veliki industrijski grad, a danas područje sa mnogo nezaposlenih. Jer je industrija propala. Ta svota novca daje se dvema porodicama koje su najpre kupile jednu gradsku televiziju od para sa konkursa i onda se svake godine iznova pronalaze načini da dobijaju novac iz budžeta.

Glas Amerike: O kojim se porodicama radi?

Gordana Bjeletić: Radomirović i Gašić. Porodice koje su prema ranijim analizama Agencije za borbu protiv korupcije označene kao porodice bliske Srpskoj naprednoj stranci – odnosno bliske vlastima. Imala sam u rukama dokaze da su novac koji su dobijali iz gradskog budžeta za projekte i emisije trošili za plaćanje kućnih računa za struju. To su apsurdi koji bi trebalo da

"Imala sam u rukama dokaze da su novac koji su dobijali iz gradskog budžeta za projekte i emisije trošili su za plaćanje kućnih računa za struju."


uđu u pravnu proceduru. Za to bi trebalo da snose posledice. Međutim, to se ponavlja iz godine u godinu. Koliko god da taj novac ne troše na način na koji su se obavezali – proizvodnom sadržaja koji su važni za građane – to se i dalje nastavlja. I mi smo odlučili da na tim konkursima ne učestvujemo. Čest je slučaj da su vlasnici medija u komisijama koje dodeljuju sredstva pa kad dobiju novac priklone se vlasti. Sve se svede na agitovanje za lokalnu vlast i počnu da sprovode kampanju u njihovo ime.

Glas Amerike: Da li je porodica Gašić o kojoj ste govorili u vezi sa Bratislavom Gašićem koji vodi Bezbednosno-informativnu agenciju - tajnu policiju Srbije?

Gordana Bjeletić: To je nešto što je opšte poznato i potvrđeno. Njegov sin je zvanično vlasnik Televizije Zona u Nišu. Urednica te televizije Slađana Ostojić je ujedno i jedna od vlasnica “Niške televizije” tako da sada svaka od porodica u vlasništvu ima po jednu televiziju u Nišu – dok nad trećom imaju zajedničko vlasništvo. Formalno je sve po zakonu… ali smo često ovde imali situacije da kad nešto nije po zakonu, odnosno kada bi nešto moglo ući u sudsku ili tužilačku proceduru – jednostavno se ne reaguje.

Glas Amerike: Kakav tretman imate?

Gordana Bjeletić: Na koga mislite?

Glas Amerike: Lokalne vlasti, republičke vlasti, potencijalnih sagovornika o kojima radite priču?

Gordana Bjeletić: Mi za vlasti više ne postojimo kao sagovornik. Izbegavaju naša pitanja. Takođe, svesni smo da ovaj posao sa sobom nosi izvesnu dozu rizika – da istraživačke teme mogu da izazovu reakciju osoba koje su akteri priče. Sve vreme bavljenja ovim poslom uvek je bilo pretnji – ali se nisam osećala ugroženo. Nekako sam znala da se radi o izuzecima, da kažem, ljudima iz nekog ekstremističkog miljea. Imala sam podršku društva i osećala sam, u neku ruku, i zaštitu države. Bilo je moguće uputiti prijavu policiji, slučaj je preuzimalo tužilaštvo i na putu ste da se verovatno sazna ko vam preti…. i da će taj neko odgovarati. Međutim, u poslednje vreme stvari su se promenile.

"Novinari dobijaju poruke sa raznih strana o tome da je njihovo kretanje poznato, da se zna kad izlaze iz kuće – i takve stvari."


Ne možemo da kažemo da nas danas napada država – ali to jesu ljudu koji uživaju njenu zaštitu. Odnosno zaštitu vladajuće Srpske napredne stranke. Dugo sam razmišljala da sebe time predstavljam kao žrtvu, ali sam shvatila da je važno o tome govoriti. Naši novinari jesu izloženi različitim pritiscima. Ovo je mala sredina jer ljude o kojima pišu sreću u gradu. Novinari dobijaju poruke sa raznih strana o tome da je njihovo kretanje poznato, da se zna kad izlaze iz kuće – i takve stvari. Ranije su to bile otvorene pretnje tipa: “Ubiću te”, “Prebiću te”, ili “Pazi se”, sada su prikrivene poput: “Znam gde živiš”, Mogu da te nađem”. Nešto što nadležni ne prepoznaju kao direktnu pretnju.

Glas Amerike: I šta se dešava sa tim slučajevima koje nadležni ne prepoznaju kao direktnu pretnju?

Gordana Bjeletić: Ne dešava se ništa… Poslednji slučaj koji je odbačen prijavili smo kada je novinaru poručeno "da pazi kad prelazi ulicu jer može da ga udari automobil." Sud to nije prepoznao kao pretnju. A većinom poruka koje dobijamo tužilaštvo se ni ne bavi.

Glas Amerike: Mediji i novinari koji u Srbiji kritički izveštavaju konstantno upozoravaju da su njihovi novinari praćeni. Da li su “Južne vesti” imale takvih iskustava?

Gordana Bjeletić: Urednik “Južnih vesti” Predrag Blagojević prijavio je da ga je jedan čovek snimao kamerom. Blagojević je svojim telefonom slikao vozilo u kom se nalazio čovek koji ga je snimao kamerom. Sve je to dostavio policiji. Odatle je dobio informaciju da se ne može utvrditi o kome se radi, iako je Blagojević dostavio registraciju vozila koje je fotografisao. Teško mi je da poverujem da policija ne može po registraciji da pronađe neki automobil. U međuvremenu, stigla su i upozorenja da to treba ostaviti, pa da nije praćen Blagojević.... i tako.

Glas Amerike: Od koga?

Gordana Bjeletić: Od zaposlenih iz Bezbednosno-informativne agencije u Nišu. Dobio je preporuku da se time više ne bavi. Međutim “Južne vesti” su sve to objavile. Bavilli smo se i dalje tom temom, ali bez uspeha. Ono što znamo je

"Državni organi Srbije ne mogu da utvrde vlasništvo nad automobilom čiji im je registracija dostavljena."


da državni organi Srbije ne mogu da ustanove vlasništvo nad automobilom čiji registarski broj zapravo znaju je im je dostavljen na fotografiji. Sve što o tome znamo zasniva se na našim tumačenjima, ali nemamo informacije ko je čovek koji je snimao, za koga je snimao… I zašto bi uopšte snimao nekoga ko je zaposlen u “Južnim vestima”.

Glas Amerike: U više navrata redakciju “Južnih vesti” obilazili su inspektori Poreske uprave. Kako se taj slučaj završio? Tokom prošle godine i premijerka Srbije Ana Brnabić se oglašavala o tome?

Gordana Bjeletić: Ta priča i dalje traje i veliko je iscrpljivanje. Posete poreskih inspektora su inače veoma legitimna stvar. One su poželjne i mi se kao “Južne vesti” zalažemo za to. Za zakonitost, odgovornost i naravno da svako treba da plaća porez - pa i “Južne vesti”. Uredno plaćamo porez. Ta priča je toliko sporna jer je država značajne resurse uložila da izvrši veliki pritisak na jedan medij. Zato što je ta poreska kontrola trajala mesecima. Za to vreme nisu mogli da nađu nijednu nepravilnost u poslovanju “Južnih vesti” a nastavljali su sve te kontrole koje su ometali rad medija. To je bio vid pritiska. Jedna čitava važna

"Jedna čitava važna državna institucija – Poreska uprava prošla je kroz “Južne vesti”. I onda smo videli da su o tome zapravo sve znali i državni funkcioneri."


državna institucija – Poreska uprava prošla je kroz “Južne vesti”. I onda smo videli da su o tome zapravo sve znali i državni funkcioneri. To je postao još jedan način da se na neki medij izvrši pritisak. Istovremeno, broj pojedinačnih poziva kojima se pokušava uticaj na uređivačku politiku “Južnih vesti” je sve manji. Shvataju da na to ne mogu da utiču koliko god je taj pritisak jak. Mi, novinari “Južnih vesti” ne popuštamo ni pod kakvim pritiscima.

Glas Amerike: Da li je bilo poreskih zloupotreba u Južnim vestima?

Gordana Bjeletić: Nema nikakvog poreskog duga. To su ustanovili poreski inspektori koji su to proveravali. Ono što su nakon nekoliko meseci pronašli kao nepravilnost je da jedan od urednika nije bio zaposlen u “Južnim vestima” već u svojoj firmi – što nije bilo suprotno zakonu. To je jedino, po zakonima koji u Srbiji važe, obaveza Javnog servisa. Dakle, ni to nije bilo nezakonito tako da je njihovo ponašanje bilo jako sporno u smislu da su donosili rešenje koja nisu bila utemeljena u zakonu. Rešenje doneto na našu štetu nisu sproveli – odnosno nisu se usudili. Valjda su i oni shvatili da Poreska uprava jedne zemlje ne bi smela da krši zakone te zemlje – već da ih sprovodi.

Glas Amerike: Je li to u neku ruku institucionalizovan metod represije?

Gordana Bjeletić: Apsolutno, i to jako opasan vid represije. Državne institicuje koje bi trebalo da budu potpuno nezavisne i da se rukovode time šta je zakonito, u bukvalnom smislu su u funkciji gušenja slobode medija. I da se medij koji radi profesionalno na taj način zastrašuje i ometa u radu. To je jako, jako opasno. Ispostavilo se da nije dovoljno posvećeno ostvarivati ono što je najvažnije – izveštavati odgovorno i profesionalno… Moramo snažnije da se borimo kako bi se čula istina. Postoji nekoliko medija koji su u tome istrajni. Jedno druge prepoznajemo kao saveznike i držimo se zajedno. Ali to nije dovoljno – jer ne vidim da imamo neke druge saveznike. Nije prirodno tražiti ih

"Nije prirodno tražiti saveznike među političkim strankama na vlasti i u opoziciji. Naši prirodni saveznici trebalo bi da budu građani."


među političkim strankama i u opoziciji. Jednom prilikom tokom izveštavanja sa mitinga opozicionih stranaka neko mi je tamo rekao nešto u smislu “kad mi budemo pobedili vi ćete dobiti nacionalnu pokrivenost", radila sam tada na televiziji. To pokazuje da stranke ne razumeju kako bi normalno društvo trebalo da funkcioniše. Nekadašnji nevladin sektor postao je vladin sektor. Naši prirodni saveznici trebalo bi da budu građani. Ali do njih ne možemo da dođemo u potrebnoj meri. Naše istraživanje pokazuje da medije koji profesionalno rade svoj posao gleda, sluša ili čita svega 20 odsto građana. Sve nacionalne

"Istina ne dolazi do građana i to je naš najveći izazov."


televizije su pod kontrolom vlasti. Osamdeset odsto ljudi svaki dan sluša nešto što nije istina – i u to veruje. Istina ne dolazi do građana i to je naš najveći izazov.

Glas Amerike: Uradili ste intervju sa osobom koja za sebe kaže da je bila član internet tima Srpske napredne sranke, odnosno bot… Šta je ta priča pokazala i kakve je reakcije izazvala?

Gordana Bjeletić: Malo sam strahovala da ta priča neće izazvati reakciju zbog toga što dobar deo Srbije zna šta su botovi i kako cela ta priča funkcioniše. Išla sam linijom svi sve znamo. Da takvi timovi postoje kako u Srbiji, tako i u svetu. Međutim, dogodilo se suprotno. Naš sagovornik, čiji je identitet poznat redakciji, kaže da više nije u internet bot timu, ali je i dalje član Srpske napredne stranke.

"Govorio je o stranačkim strukturama, označivši ih terminom lokalni mafijaši, koje pribavljaju Aj-Pi adrese korisnika koji su upućivali komentare."


Uplašeni član stranke kome smo obećali da ćemo zaštititi identitet. Govorio je da je taj bot sistem uređen tako da se finansira od državnih para. U sistemu rade ljudi koji su kupljeni radnim mestom. Raspoređeni su u različita javna preduzeća i na taj način se, da tako kažem, kupuje njihova odanost. Dobijaju ugovore na mesec ili dva dana. I tako ostaju u tom nekom kolu. Rekao nam je da je njihov cilj donositi pozitivan publicitet vlastima. I manje više – to je nešto što smo svi znali. Ono što je mene, mogu da kažem šokiralo, je što je rekao da postoje metode zastrašivanja. Rekao je da se prate negativni komentari – ostavljeni mahom na manjim sajtovima ili onima pod kontrolom vlasti. Govorio je o stranačkim strukturama, označivši ih terminom lokalni mafijaši, koje pribavljaju Aj-Pi (IP) adrese korisnika koji su upućivali komentare. I onda se sa njima pojedinačno obračunavaju – neke zastrašuju. Meni je to bilo skandalozno iz mnogo razloga. Ako pođemo od toga da naše vesti komentariše mnoštvo ljudi i te Aj-Pi adrese su najstrože čuvana tajna. Ubrzo potom iz razgovora sa

"Nekad mi deluje da nismo potpuno svesni odakle sve dolaze potencijalne opasnosti – ljudi nisu svesni da se neke stvari jednostavno ne smeju raditi."


jednim kolegom koji radi u lokalnom mediju saznajem da mu je policija tražila Aj-Pi adrese bez ikakvog naloga i da ih je on jednostavno dao. Nekad mi deluje da nismo potpuno svesni odakle sve dolaze potencijalne opasnosti – ljudi nisu svesni da se neke stvari jednostavno ne smeju raditi. I da postoje ljudi u našem poslu koji nehotice ili sa namerom ne biraju kome daju Aj-pi adrese. Svi mi zajedno, ako već tvrdimo da štitimo privatnost naših čitaoca, to zaista moramo i da radimo. Oni komentarišu, pišu, ili su nam izvor informacija. Mi smo onda pratili taj razgovor sa botom Srpske napredne stranke i videli neuobičajeno veliki broj komentara. Kolege su pratile komentarisanje i utvrdile da veliki broj plus/minus komentara (pozitivnih i negativnih prim. nov.) dolaze sa adrese na kojoj se nalazi Srpska napredna stranka. Iz njenog sedišta u Beogradu. To je još jedna stvar koju su svi, da kažemo znali, ali je to bila još jedna potvrda da je to zaista tako.

Glas Amerike: Istraživački novinarima sa kojima smo do sada razgovarali kažu nam da bi njihovi tekstovi mogli da se označe kao vid kredibilne hroniku dokazanih zloupotreba u Srbiji. Po njoj, međutim, niko ne postupa… Zašto je to tako?

Gordana Bjeletić: Mislim da bi na to pitanje trebalo da odgovori predsednik Srbije ili neko drugi iz vlasti. On i oni, naravno, ne bi trebalo da imaju nikakav uticaj na tužilaštvo. To se dešava zbog sveopšte politizacije. Postoji i druga krajnost. Mnogo puta smo izveštavali o političkoj zloupotrebi tužilaštva. Kada neko postane politički nepodoban – ili pređe u opoziciju biva priveden zbog navodnih zloupotreba. I nikada ne bude osuđen. Mnogo je takvih primera i mnogo je onih koji su potom tužili državu i dobili visoke odštete.

Glas Amerike: Ima li smisla, s obzirom na to, baviti se tim poslom?

Gordana Bjeletić: Da. Moje kolege i ja verujemo da radimo pravu stvar. I zato ne odustajemo. Pritiske smo počeli da doživljavamo kao deo posla. Međutim, važno mi je da su kolege iz naše redakcije bezbedne. Najvažnije mi je da

"Najvažnije mi je da svakog dana znamo da smo posao obavili najbolje što smo mogli. Da nismo prekršili kodeks. Za sve ostalo moraćemo da sačekamo neko drugo vreme."


svakog dana znamo da smo posao obavili najbolje što smo mogli. Da nismo prekršili kodeks. Za sve ostalo moraćemo da sačekamo neko drugo vreme. Ali ne čekamo ga sedeći skrštenih ruku – već radeći. To za sada deluje kao da nije dovoljno, ali imamo snažnu nadu da će istina doći do većeg broja ljudi u Srbiji. Mi i građani su prirodni saveznici da se čuje istina i da to bude jedino važno. A ne manipulacije i obmane.

Glas Amerike: Šta vidite kao svrhu razgovora predstavnika vlasti i dela opozicije uoči predstojećih izbora u Srbiji? Mogu li pomoći poboljšanju okolnosti u kojima rade novinari u Srbiji?

Gordana Bjeletić: Te dve strane u to ne bi smele da se mešaju – bar ne na način na koji bi to one želele. Najveća šteta koju čine je to što medije dele na provladine i opozicione…To nema nikakve veze sa suštinom – jer mediji ne bi smeli biti priklonjeni bilo kome. Treba da rade isključivo profesionalno i u interesu građana. Međutim, u situaciji kada država ili institucije nisu garant toga – sve se svodi na lične vrednosti ili pojedince u institucijama i oblastima koji valjano pokušavaju da rade svoj posao. Mislim da je tu pitanje lične vrednosti zapravo ključno.

Facebook Forum

XS
SM
MD
LG