Razbili su prozore da bi pobegli, zabarikadirali vrata i pokrili se ćebadima preko glave. Utišali su telefone - u strahu da će se čuti i najmanji zvuk, dok je policija satima tragala za napadačem koji je do tada već ubio troje studenata i teško ranio još pet osoba na kampusu Državnog univerziteta Mičigen.
Užas koji su iskusile hiljade studenata - od kojih je nekima to bila druga masovna pucnjava u životu - bio je očigledan u njihovim SMS porukama roditeljima, objavama na društvenim medijima i pozivima policiji.
Sve je počelo oko 8:30 u ponedeljak, kada je Entoni Mekrej, 43-godišnjak koji je jednom već prekršio propise o oružju, otvorio vatru unutar zgrade fakulteta i studentske unije.
Upozorenja su poslata studentima koji su pozvani da "trče, sakriju se i bore", na video snimcima se vide neki od njih kako beže za vreme policijske akcije. Velika potraga koja je usledila okončana je oko tri sata kasnije, kada je Mekrej izvršio samoubistvo za vreme razmene vatre sa policijom, kilometrima daleko od kampusa, saopšteno je u utorak.
Mekrej nije bio student niti zaposleni na univerzitetu, a motiv za ubistvo je i dalje misterija.
Džeklin Metjuz, članica veslačkog tima Univerziteta Mičigen stejt seća se dana kada se krila u svojoj školi za vreme pucnjave u obližnjoj osnovnoj školi Sendi Huk. Sada, deceniju kasnije, 21-godišnja studentkinja međunarodnog prava gledala je kroz prozor haotične prizore na svom kampusu, zapanjena da se ponovo našla u toj situaciji.
"Činjenica da je ovo druga masovna pucnjava koju sam doživela je neshvatljiva", izjavila je u videu, koji je snimila u ranim jutarnjim satima i objavila na TikToku, pozivajući na pravne korake u kontroli oružja. "Ne možemo da više dozvoljavamo da se ovo događa. Ne možemo da ništa ne preduzimamo".
Ona nije jedina studentkinja kojoj je to bila druga masovna pucnjava u životu. Dženifer Mansini izjavila je za Detroit fri pres (Detroit Free Press) da je njena ćerka takođe preživela pucnjavu u novembru 2021, kada je četvoro učenika poginulo u srednjoj školi Oksford na jugoistoku Mičigena. Njena ćerka, studentkinja prve godine na Državnom univerzitetu Mičigena, sada je ponovo traumatizovana.
"Ne mogu da verujem da se ovo ponovo događa", rekla je Mansini, koja nije želela da se pominje ime njene ćerke.
Za druge studente, to je bio prvi susret sa ovom vrstom užasa.
Ted Zimbo, 26-godišnji student astrofizike, kaže da se vraćao u svoju sobu posle sastanka van kampusa kada je svuda video policijska kola a iza jednog automobila čučala je žena isprskana krvlju. Rekla mu je da je neko ušao u njenu učionicu i počeo da puca.
“Ruke su joj bile potpuno prekrivene krvlju, krv joj je bila na pantalonama i cipelama", ispričao je za Asošijeted pres.
Rekla mu je:
"To je krv moje prijateljice".
Tada je shvatio da se zaista dogodila masovna pucnjava. Žena uzela telefon i počela da plače, ne znajući šta se dogodilo sa njenom prijateljicom. Zimbo je naredna tri sata proveo u svom automobilu, ispod ćebeta.
U obližnjoj spavaonici, Kara Tenski provela je dva sata krijući se ispod stola, plačući, misleći kako će da pogine.
22-godišnja asistentkinja kaže kako se oko 40 studenata prve godine oslanjalo na nju, društvene medije i poruke koje je policija razmenjivala preko skenera, da bi dobili nove informacije za vreme "lokdauna". Od praznih pretnji bombama, do netačnih detalja o napadaču, informacije su ponekad bile pogrešne i doprinosile "masovnoj histeriji" te noći, kaže Tenski.
Na oko kilometar dalje, Ejdan Keli, student treće godine, krio se sa svojim cimerom. Zaključali su vrata i prekrili prozore.
"Bilo je strašno, a onda sam dobijao poruke raznih ljudi koji su me pitali da li sam okej, što je sve bilo tako naporno", kaže Keli.
22-godišnji Rajan Kankel kaže da su on i drugi studenti isključili svetla i "ponašali se kao da napadač stoji ispred samih vrata." Više od četiri sata, dok su čekali, "niko nije izgovorio ni reč", seća se.
“Ovo bi trebalo da je mesto gde dolazim da učim, da postanem bolja osoba. Umesto toga, studenti se napadaju i povređuju".
Dominik Moltki bio je na času kubanske istorije kada je zajedno sa drugim studentima čuo pucnjavu tačno ispred učionice. Ispričao je za program televizije ABC "Good Morning America" da je nekoliko sekundi kasnije napadač ušao u njegovu učionicu i ispalio nekoliko rundi metaka dok su studenti pokušavali da nađu zaklon.
“Posle toga smo razbili prozor i ja sam izašao i pobegao. Vratio sam se u svoj stan", izjavio je.
Kler Papuljas, studentkinja druge godine, izjavila je za program NBC "Today" da je bila na predavanju iz istorije kada je čula pucnjavu i bacila se na pod.
"U tom trenutku mislila sam da ću poginuti, bila sam potpuno preplašena", kaže.
Kaže da je tiho nazvala svoju mamu, dok je neko od studenata otvorio prozor i pomogao studentima da iskoče i sklone se na bezbedno. Napolju je zgrabila svoj ranac i telefon.
"I sećam se da sam trčala brže nego ikad u životu".
Džejk Duhan i Nikol Stark, studenti druge godine, izlazili su sa kampusa kada su čuli za pucnjavu i sakrili se u sobi, zabarikadirajući vrata komodom. Spustili su roletne da "ne uđe ni zrak svetla", a Nikol kaže da je imala osećaj kao da gledaju vest, "kao da se to ne dešava nama."
Duhan je ostao zapanjen zbog besmisla celog događaja.
“Tako je tužno pomislilti da će se ovakve stvari jednostavno događati, iznenada, bilo kome, i bilo gde".
Džon i Rona Sajdzik, koji su oboje diplomirali na univerzitetu Mičigen Stejt, ostavili su cveće na kampusu nakon što su prethodnu noć proveli krijući se, dok su pored njihove kuće prolazila vozila hitne pomoći.
Rona, koja je nastavnica u srednjoj školi, godinama je trenirana da "trči, krije se i bori". Međutim, kako je dodala, "veoma je šokantno da se zaista nađeš u toj situaciji." Za njenog supruga, cveće koje su ostavili je način da porodicama žrtava kažu da im je stalo, da se mole za njih.
“Veoma je teško", kazao je, na ivici suza.
