Skoro godinu dana prošlo je od kako su se Srbija i Kosovo u Beloj kući obavezali na ekonomsku normalizaciju odnosa. Predsednik Srbije Aleksandar Vučić upozorio je da će Kosovo na godišnjicu Vašingtonskog sporazuma 4. septembra ponovo krenuti da lobira za nezavisnost. Sporazumom je, između ostalog, bio predviđen jednogodišnji moratorijum na članstvo Kosova u međunarodnim organizacijama i lobiranje Srbije da zemlje koje su priznale Kosovo povuku priznanje. Da li je ideja ekonomske normalizacije, koja je u biti dogovora iz Vašingtona, godinu dana kasnije doprinela relaksiranju političkih odnosa Beograda i Prištine, dok dijalog u Briselu stoji u mestu?
"Odnosi se nisu normalizovali, ali nije se ni očekivalo da će se normalizovati posle tog sporazuma, jer se on odnosio isključivo na ekonomsku normalizaciju, a poltička komponenta je bila samo prateća. Treba imati na umu da je taj sporazum, koji je ustvari bio jedna vrsta dogovora, u polovini tačaka se odnosio na stvari koje uopšte nemaju veze sa odnosima Beograda i Prištine. Ti papiri su nosili ambiciozan naslov "ekonomska normalizacija", ali na osnovu njihovog sadržaja nije bilo za očekivati da će se desiti neka suštinska ekonomska normalizacija sa pratećom političkom", kaže za Glas Amerike Milan Krstić sa Fakulteta političkih nauka.
Diplomata u penziji Zoran Milivojević ocenjuje da u dijalogu nema ničeg novog i da svaka strana stoji na svojoj poziciji.
"U ovakvim okolnostima i ambijentu teško da može doći do bilo kakvog napretka".
Dijalog je počeo 2011, 2013. je postignut Briselski sporazum iz kojeg nije sve dogovoreno i ispunjeno, poput formiranja Zajednice srpskih opština. Veća pauza u razgovorima usledila je od 2018. kada je Priština uvela takse na robu iz Srbije. Pregovori su nastavljeni u julu 2020, sa manjim ili većim prekidima, a najavljuje se da će biti uskoro organizovan sastanak na tehničkom nivou u Briselu. Nije poznato kada će biti naredni susret glavnih pregovarača, predsednika Srbije Aleksandra Vučića i premijera Kosova Aljbina Kurtija, a njihov sastanak sredinom juna završen je bez dogovora i sa oštrom obostranom retorikom.
"Očigledno da strane, naročito prištinska strana gde je došlo do velike promene, gde je Kurti očigledno glavni politički akter i politički lider, nemaju toliko želje da nastave sa dijalogom. Beogradskoj strani to na neki način i odgovara, jer je pritisak spoljnih aktera na Vladu Sribje i predsednika manji nego što je to bilo kada je bilo konstruktivnosti u Prištini", kaže Krstić.
"EU, to je sada sasvim očigledno, sa jedne strane nema kapacitet da odlučujće deluje na liniji onoga što je njen mandat, a to je da posreduje na aktivan način, i ja mislim da ceo proces zavisi od Vašingtona, i Vašington tu može da ima presudnu ulogu i odlučujući uticaj na obe strane. I u meri u kojoj Vašington bude imao interesa da se na energičniji način angažuje, u toj meri ćemo imati i proboj i napredak. Inače i ovaj budući sastanak koji je najavljen, bliži je scenario da se ponovi isto što je bilo i na prethodna dva", smatra Milivojević.
Dolazak Eskobara ne menja politiku
Hoće li nešto promeniti dolazak sadašnjeg zamenika američkog ambasadora u Beogradu na poziciju prvog čoveka za region u Stejt departmentu?
Gabrijel Eskobar preuzeće od Metjua Palmera mesto zamenika pomoćnika državnog sekretara zaduženog za Evropu i Evroaziju, 7. septembra. Još nije potvrđeno da li preuzima i Palmerovu funkciju specijalnog izaslanika za Zapadni Balkan.
Milan Krstić ne očekuje promenu, već kontinuitet u sprovođenju dosadašnje američke politike jer je Eskobar, kao i Palmer, karijerni diplomata, a obojica dobro poznaju situaciju u regionu.
"Sa njim mogu da se očekuju dve stvari: jedna nova dinamika, samom činjenicom da je novi čovek i da će napraviti krug u regionu i izaći sa nekim incijativama, ali ne očekujem drastičan prodor ako iz Vašingtona za to ne dođe zeleno svetlo i konkretan interes. I drugo, poznavalac je prilika. Poruka za Beograd je da je on imenovan iz Beograda, što govori o dve činjenice: jedna je da je Beograd u fokusu i da od njega stvari zavise u regionu – dijalog sa Kosovom i BiH, a drugo je da je težište na Beogradu, bilo da je reč o pritisku ili konstruktivnim inciijativama", ističe Zoran Milivojević.
Otvoreni Balkan važan za srpsko-albanske odnose
I aktuelna i prethodna američka administracija podržavale su inicijativu mini-Šengen, sadašnji Otvoreni Balkan čije su članice Srbija, Severna Makedonija i Albanija, dok su Crna Gora, BiH i Kosovo van.
Milan Krstić podršku Amerike ovoj inciijativi vidi u logici Vašingtona da preko ekonomske, dođe i do političke normalizacije.
"Kao što je Evropska zajednica za ugalj i čelik, a potom i Evropska ekonomska zajednica prvo integrisala Francusku, Nemačku, zemlje Beneluksa i Italijiu, a kasnije je to doprinelo njihovom pomirenju i relaksiranju političkih tenzija, sada se na Balkanu pokušava da se na isti način, preko ekonomske integracije, dođe do političkog relaksiranja i stvaranja ekonomskog zajedništva...Naravno da ne može da pomogne da se kosovsko pitanje reši, to je stvar dijaloga Beograda u Prištine i dok se dve strane ne dogovore, to pitanje neće biti rešeno. Ali, može da doprinese relaksaciji odnosa u neku ruku, imajući u vidu da je Albanija uključena u taj projekat, i Srbija i Severna Makedonija u kojoj živi značajan broj Albanaca".
Zoran Milivojević napominje da podrška SAD Otvorenom Balkanu dolazi iz američkog pragmatičnog pristupa spoljnoj politici.
"Ocenjuju da je ekonomska priča prvo političko pitanje i da ekonomija, po pravilu, relaksira politilčke odnose i politički ambijent. Otvoreni Balkan je već dao rezultat, dao je rezultat jer su u trouglu Beograd-Skoplje-Tirana odnosi značajno relaksirani, sa jednom dimenzijom koja je važna za sve tri države, a to su srpsko albanski odnosi – imajući u vidu i albanski faktor u Severnoj Makedoniji", kaže diplomata i dodaje da pitanje rešavanja statusa Kosova, bez obzira na ekonomsku saradnju, ostaje otvoreno.
