Zakoni u Srbiji nisu dobri, jer omogućavaju zagađivačima životne sredine da se "provuku", praksa podizanja optužnica protiv kompanije koje zagađuju gotovo da ne postoji, inspektori imaju prevelika diskreciona prava da ne pokreću postupke, a njihov fokus bi trebalo da bude na zaustavljanju zagađenja umesto na kažnjavanju počinilaca, rečeno je na konferenciji za štampu Regulatornog instituta za obnovljivu energiju i životnu sredinu (RERI).
Stanje životne sredine u Srbiji je na duboko zabrinjavajućem nivou, pa je otuda rad službi koji treba da omoguće zaštitu životne okoline i sankcionišu zagađivača veoma važan, rekao je programski direktor RERI-ja Mirko Popović.
"Stanje je zabrinjavajuće i na opštem niovu, a posebno u regionima koji predstavljaju kontaminirane prostore i koji su u dugom nizu godina izloženi visokim nivouma zagađenja, koja prvenstveno potiču od velikih industrijskih postrojenja, rudarskih aktivnosti, proizvodnje energije i slično", rekao je Popović. "Danas da bismo videli kakva nam je životna sredina ne trebaju nam izveštaji; dovoljno je da otvorimo prozor".
Popović je dalje poručio da primarni posao inspekcije da obezbedi da se u što kraćem roku zaustavi radnja ili aktivnost koje prouzrokuje zagađenje životne sredine, a kroz nadzor ona bi trebalo proverava i da li zagađivači primenjuju propise i da li se pridržavaju mera koje su propisane studijama procene uticaja na životnu sredinu.
"Zato je važno da omogućavamo - i na tome RERI intenzivno radi - da se ta praksa primenjue", kazao je on.
'Zakoni su dobri, ali ne valja primena' - ne važi kad je reč o životnoj sredini
Popović je rekao da se ne slaže sa čestim ocenama da su zakoni dobri, a da primena ne valja.
"Ja ne mislim da su nam zakoni dovoljno dobri, zato što zakoni omogućavaju da se mnoge nezakonite radnje prosto provuku kroz nedostatak jasnih pravnih instrumenata i uputstava kako da različiti organi postupaju", kazao je on, dodajući da se ni takvi zakoni ne primenjuju dovoljno dobro.
Ono što takođe nedostaje, nastavlja on, jeste i bogata praksa na kojoj bi se državni organi učili i "oštrili zube". Ta praksa bi doprinela manjem "gledanju kroz prste", kazao je Popović i pozvao građane i organizacije civilnog društva da više koriste mehanizam predstavke, koja je mogućnost da se inspektorima ukaže da se nešto nedozvoljeno dešava.
Slično je i sa krivičnom odgovornošću: Popović kaže da se najmanje presuda odnosi na one koji su počinili industrijsko zagađenje voda i vazduha - "tih slučajeva gotovo da i nema" - dok dominiraju kazne koje se odnose na nezakonitu seču šuma ili zlostavljanje životinja.
Primarne su kazne umesto prevencije
Advokat Nikola Gagić podsetio je da je Zakon o inspekcijskom nadzoru usvojen 2015. godine, čime je počeka reforma tog sektora, a da pre te godine nije postojao zakon koji ga je uređivao. Cilj zakona bilo je usklađivanje domaćeg zakonodavstva sa propisima Evropske unije i prilagođavanje tržišnoj utakmici, odnoso uređivane odnosa između države i njenih nadzornih organa i privrednih subjekata koji su nadzirani.
"Međutim, u tom cilju nigde nismo videli i cilj prevencije i zaštite životne sredine. U tom smislu ta reforma nije krenula na sveobuhvatan način i tu dolazimo do prvog problema" - da insekcijski nadzor ne počiva na načelima koja se ne ogledaju prvenstveno u prevenciji, "već u korektivnom i represivnom faktoru", što znači da "inspekcija reaguje tek kada se utvrdi šteta, a to je u ovoj oblasti veoma kasno" jer je takva šteta često nenadoknadiva.
"Načelo prevencije u tom smislu treba da predstavlja primarni faktor u postupanju inspekcijskih organa, da se predupredi da šteta nastane i u tom aspektu vidimo i saradnju između javnosti, građana i organizaija civilnog društva sa jedne strane i državnih organa s druge strane", kazao je on.
Inspektor postupak pokreće po službenoj dužnosti, nastavio je, ali ima i diskreciono pravo da postupak ne pokrene ako se radi o neznatnom riziku ili zloupotrebi prava na podnošenje predstavki, ali zakonodavac nije ušao u objašnjavanje šta su neznatan rizik i zloupotreba prava. Sa druge strane, građanin koji je eventualno podneo predstavku sam time ne postaje deo postupka.
Zato je neophodno da se donese pravilnik, opšti akt sa preporukama, koje će pomoći inspektorima da utvrđuju šta je neznatan rizik, jer "tolerancija rizika zavisi od čoveka do čoveka", poručio je Gagić.
Tačno je da postoje slučajevi zloupotrebe prava na predstavku, ali od toga se stiglo do zloupotrebe nad pravom na predstavku, kazao je on. Problem koji postoji je i blagovremeno postupanje nadležnih organa, jer se proces "razvuče" na nekoliko meseci, a kada je reč o životnoj sredini i jedan dan može biti od nenadoknadive štete.
Zato bi trebalo napraviti dugogodišnju analizu, koja će pokazati koji sistem treba da se usvoji.
Kompanije gotovo nedodirljive
Krivičnim zakonikom u Srbiji životna sredina prepoznata je kao zaštitni objekat, a postoji čak 18 krivičnih dela protiv životne sredine, od kojih su "najznačajniji i najopasniji" zagađenje i oštećenje životne sredine, podsetila je advokatica Ljubica Vukčević.
"U dosadašnjoj praksi u Srbiji gotovo da nije primenjivan zakon koji otvara mogućnost da za krivična dela odgovara kompanija, odnosno pravno lice. To je Zakon o odgovornosti pravnih lica za krivična dela. Taj zakon je na snazi od 2008. godine, dakle gotovo 15 godina i taj zakon se ne primenjuje ni za kakva krivična dela", rekla je ona.
Naglasila je da su, kada je reč o krivičnim delima prema životnoj sredini, to radili upravo pravni subjekti.
To je do sada prolazilo nezapaženo i RERI je podneo više krivičnih prijava protiv kompanija, a dve su najznačajnije za praksu u krivično-sudskoj oblasti - krivična prijava zbog zagađenja u Boru i krivična prijava zbog zagađenja reke Mali Pek u Boru protiv kineske kompanije Ziđin, precizirala je Vukčević.
Ono što je dobro, kako naglašava, jeste to da su nadležni javni tužioci u tom postupku postupali po krivičnim prijavama RERI-a, iako imaju pravo da prijave odbace. U jednom slučaju je čak doneta naredba kojom je naloženi kompaniji Ziđin da uplati iznos od milion dinara u humanitarne svrhe.
"Jako nam je bitno za praksu da upoznajemo tužilaštva sa ovom oblasti, da upoznajemo tužilaštva sa mogućnošću da procesuiraju kompanije zbog krivičnih dela", rekla je ona ocenjujući da tužilaštva nemaju potrebna znanja da utvrđuju činjenično stanje.
Marinko Radić, koji je dugi niz godina obavljao posao inspektora, opisao je teške uslove rada inspektora na terenima na koje su morali da izlaze.
"Pitanje organizacije inspekcije i drugih grana je nešto što se sada nameće kao nasušna potreba. Mi moramo otvoriti taj dijalog", rekao je on.
