Peking nema običaj da donosi brzoplete zaključke o američkoj snazi kao svetskog hegemona, smatra Majkl Pilsberi, ekspert za Kinu, Instituta Hadson.
U razgovoru za Glas Amerike Pilsberi se posebno osvrće na izuzetno složene i dugotrajne veze između Kine i SAD, od kojih je Peking ne samo ubrao značajnu korist, već ima vitalni interes da ih održi.
Pilsberi ističe:
“Kinezi vole da se fokusiraju na to kako dugoročno proceniti kuda ide Amerika? U prvih nekoliko godina Trampove administracije poštovali su predsednika Trampa. Pohvalili su ga zapravo kao briljantnog pregovarača. Pazili su da ga ne izazivaju, jer je preduzimao korake kontra politike na koju je Kina bila navikla. Međutim, ni predsednik Tramp uprkos svoje namere, nije uspeo da preoblikuje odnose sa Kinom koje sa ekonomskog i tehnološkog stanovišta decenijama kreću mnogo više u prilog Pekinga nego Vašingtona“.
Saradnja SAD sa Kinom je obimnija, složenija i po koristi za kinesku stranu mnogo veća nego što postoji sa tradicionalnim američkim partnerima kao što su Ujedinjeno Kraljevstvo, Nemačka i Japan. Osnova sveobuhvatne bilateralne saradnje postavljena je još tokom administracije predsednika Džimija Kartera. Dve države potpisale su neobično obiman sporazum o međusobnoj saradnji još 1979, a koji je obnovljen 2011. godine, tokom administracije Baraka Obame 2011.
Postojećim sporazumom utvrđena je bilateralna saradnja između 50 vladinih agencija širokog spektra: od poljoprivrede; energije; zaštite životne sredine; zdravstva; nauke o kopnu, atmosferi i moru; kao i u oblasti metrologije i nuklearne bezbednosti. Istovremeno je osnovana i američka Nacionalna naučna fondacija zadužena da sprovodi taj obiman dogovor.
Saradnja SAD sa Kinom sada prevazilazi ukupnu saradnju sa tradicionalnim američkim partnerima kao što su Ujedinjeno Kraljevstvo, Nemačka i Japan, ističe Pilsberi.
“Dok nastavljamo da pomažemo njihov privredni rast, kineska strana ispoljava sve veće želje, da preuzme promet vredan hiljadu milijardi dolara na njujorškoj berzi. Takođe priželjkuju naš ogroman privatni kapital, još veći od američkih berzanskih fondova, koja se većinom ulažu u Kini. Žele sve više naše tehnologije. Amerika je već na više načina obavezna da deli sa Kinom svoja najnovija tehnološka otkrića. Sponzor je američka Nacionalna naučna fondacija”.
Spisak kineskih želja se s vremenom proširio dalje:
“Dodatno rade na prikupljanju kritične podrške Amerikanaca za svoju stranu. Videli ste ankete, siguran sam da Kinu sada sve veća većina u Americi vidi kao pretnju ili neprijatelja. Ali dovoljno je 25 odsto onih koji pružaju ključnu podršku Kini”.
Tih 25 odsto obuhvata američke poslovne gigante, prvenstveno vodeće banke:
“Šest najvećih američkih investicionih banaka odlazi u Kinu sa svojim neokrnjenim vlasništvom, na čijem finansijskom tržištu stiču veću moć. Mislim da je Džej Pi Morgan prvi, Goldman Saks ne zaostaje mnogo. O tome se vodi debata i unutar Bajdenove administracije. Do koje mere možemo da nastavimo da pomažemo Kinu na uštrb SAD”.
Pilsberi očekuje da će američka strana nastojati da što više spreči dalje slabljenje pozicija u očima i saveznika i Kine. Jedan od koraka u tom smeru bilo bi preduzimanje odlučnije podrške Tajvanu, trn u oku Pekinga u samom njenom predvorju.
SAD su nedavno Tajvanu dopremile oružje za kopnenu odbranu, u slučaju pokušaja kineskog teritorijalnog napada, podseća naš sagovornik:
“Ukoliko predsednik Bajden nastavi da prodaje oružje Tajvanu i bude preduzimao niz drugih pratećih koraka, o čemu verujem da njegovi savetnici razmišljaju, biće to jasna poruka Kini da se i dalje suočava sa moćnim američkim hegemonom. Poruka Vašingtona: ne pokušavajte ništa“.
U suprotnom mnogi bi, kod kuće kao i u svetu, mogli da zaključe da politika SAD u značajnoj meri gubi svoju kompetentnost i koherentnost, zaključuje Pilsberi.
