Srbija je 2007. godine proglasila vojnu neutralnost, koju za sada poštuju u međunarodnim političkim odnosima, ali taj status nije priznat u onom smislu koja podrazumeva ispunjenje nekih ozbiljnih koraka u međunarodnoj politici, koji bi rezultirali potpunim prepoznavanjem i priznanjem neutralnosti. Osim toga, ni sama Srbija u svojim zakonima ili Ustavu nije jasno definisala vojnu neutralnost, osim u dva dokumenta, što ne sprečava srpske političare da se i dalje drže ovog statusa kao jednog od primarnog u odnosima, kako spoljnim, tako i unutrašnjim.
Dok su druge zemlje u regionu, bivše republike SFRJ, osim BiH i Makedonije, odredile svoj položaj u vojno bezbednosnim strukturama, Srbiji se nameću dva složena pitanja kada je vojna opredeljenost u fokusu – da li će Srbija zatražiti međunarodno priznanje da je vojno neutralna i da li je ovaj koncept možda dotrajao?
„Mnogo važnije pitanje je postoje li uopšte neutralne zemlje u eri globalizacije i asimetričnih pretnji? Taj koncept je vreme pregazilo i zahtev bilo koje države za priznavanje neutralnosti niko ne bi ozbiljno shvatio. Taj koncept napuštaju sve države koje su tradicionalno bile neutralne, čak i Švajcarska posle 500 godina. Danas neutralne nisu ni one zemlje kojima je taj status davno priznat“, kaže dr Orhan Dragaš, direktor Međunarodnog instituta za bezbednost.
Vojna neutralnost - koncept koji ne postoji
Istoričar Bojan Dimitrijević kaže da je pojam vojne neutralnosti bio više vezan za vreme Hladnog rata, kada je vojnu neutralnost podrazumevalo nepristupanje niti Varšavskom niti Severnoatlantskom savezu,a da je u današnjem vremenu „teško definistati šta je pojam vojne neutralnosti“.
"Pre svega donosi se Zakon u parlamentu kojim se izglasava vojna neutralnost zemlje. Potom, ona mora biti priznata kao vojno neutralna od strane svih zainteresovanih sila, susednih država, regionalnih i globalnih sila, kao i međunarodnih organizacija. Veoma mali broj država je proglasio vojnu neutralnost, jer je jako teško ispuniti uslove da bi taj status bio priznat od relevantnih država i međunarodnih organizacija, bez čega ne možemo govoriti o permanentnoj neutralnosti. Da ne govorimo o apsolutnom nedostatku finasijskog kapaciteta naše države da bude neutralna. Primeri neutralnosti koje naši političari i zagovornici neutralnosti ističu, kao što je Austrija, govore o tome da oni malo toga razumeju od međunarodne politike i prava jer Austrija nije neutralna svojom voljom nego je ona “kažnjena” tim statusom, s obzirom da je bila deo Trećeg Rajha, a Varšavski pakt je bio protiv njenog pristupanja Severnoatlantskoj alijansi", objašnjava Dragaš.
Tomislav Đurin, penzionisani pukovnik vojno-obaveštajne službe, objašnjava da je tradicionalna neutralnost je u današnje vreme gotovo isključena.
„Zemlje koje žele da postanu moderne članice EU, kao Srbija, moraju biti gotove za saradnju i solidarnost, a ne neutralnost i udaljavanje od zajedničkih problema, jer ona gotovo koincidira sa samoizolacijom,“ kaže Đurin za Glas Amerike.
Srpski političari zastupaju neutralnost, ali nisu jasni da li ovaj status treba ozvaničiti posebnim zakonom ili Ustavom. Za sada jedini dokument koji postoji je Rezolucija Narodne skupštine o zaštiti suveriniteta, teritorijalnog integriteta i ustavnog poretka Republike Srbije, takozvana Deklaracija o Kosovu, u kojoj se tek u tački šest, kaže da skupština proglašava vojnu neutralnost Srbije. Vojna neutralnost zemlje se još i pominje u novom Nacrtu Strategije nacionalne bezbednosti.
Neutralnost za unutrašnju upotrebu
Đurin upozorava da je zbog svega toga to na unutrašnjem planu lako promenljiva kategorija, jer je nema ni u Ustavu ni u zakonima i da na taj način zavisi od „aktuelne političke scene unutar zemlje, od vojno političke situacije na globalnom i regionalnom planu, kao i od aktuelne vlasti“.
Dragaš se slaže da je neutralnost isključivo priča za unutrašnju političku upotrebu i da ne veruje da će političari u Srbiji ozbiljno raditi na međunarodnom priznanju.
On napominje da Deklaracija koju je Narodna Skupština donela o Kosovu i Metohiji u kojoj je navedeno da Srbija neće pristupati postojećim vojnim savezima nije proglašenje neutralnosti.
„Na kraju, strateška politika Vlade Srbije i predsednika Vučića je članstvo u EU, a poznato je da se EU oslanja na NATO kao bezbednosne snage, jer EU nema sopstvene snage bezbednosti. Ne vidim ni jednu državu spremnu da nam prizna taj status. Politika vojne neutralnosti je nešto drugo, ona je unilateralni izraz političke volje naše Vlade. Ne vidim ni spremnost naše Vlade da zatraži priznavanje tog statusa, jer bi to unapred bilo osuđueno na propast,“ kaže Dragaš.
S takvom ocenom se ne slaže Đurin, koji kaže da postoje zemlje koje bi mogle da budu garant srpske vojne neutralnosti:
„Problem je u tome što pojedine moćne zemlje EU iza zvanične, javne politike na Balkanu izvode i zakulisne radnje u sopstvenom interesu, čiji se ciljevi samo naziru, a ne doprinose otklanjanju bezbednosnih pretnji. S druge strane, Ruska Federacija i Kina bi verovatno prihvatile ulogu garanta neutralnosti Srbije kako bi u svom interesu umanjile ili otklonile ambicije i uticaj SAD u regionu“, navodi Đurin.
Vojna neutralnost - narušena u praksi
On kaže i da je Srbija odavno narušila neke od osnovnih pretpostavki tradicionalne forme priznavanja državnog, a posebno vojnog neutraliteta. Kao primere navodi potpisivanje SOFA sporazuma, koji isključuje nekorišćenje njene teritorije i infrastrukture od strane NATO u slučaju vojnog sukoba sa nekom trećom državom, a i opredelila se za Zajedničku bezbednosnu i odbrambenu politiku sa EU, kao nadnacionalnom organizacijom. Primera je još u praksi.
Sagovornici Glasa Amerike na ovu temu se slažu da je vojna neutralnost teško održiva i iz ugla opredeljenosti Srbije da postane članica EU. Da li su u tom kontekstu slučajevi Austrije i Švedske dobri primeri?
„Mislim da je naša vojna neutralnost danas postala opravdanje za nekakvo nedelovanje u sferi međunarodnih bezbednosnih integracija. Mislim da intezivna saradnja ili delimična intezivna saradnja, koju naše Ministarstvo odbrane i vojske imaju sa partnerima u Evropi u suštini tu proklamovanu vojnu neutralnost dovode u sumnju i čini mi se da strani partneri ne obraćaju mnogo pažnju na to, s obzirom da niko ne zove Srbiju u NATO, tako da ta vojna neutralnost služi samo za domaću upotrebu,“ kaže istoričar Dimitrijević.
Analitičari se slažu da SAD i zemlje EU mogu mnogo da učine na tom planu kako bi se njenom bržom integracijom, odnosno prijemom u EU trajno stabilizovao Balkan. Jer Srbija se odlučila da pristupi EU, a primeri vojne neutralnosti u EU ima, ali u stvarnosti sve te države su usvojile koncept i sarađuju sa NATO.
Većinsko mišljenje ovde je da zbog bombardovanja iz 1999. Srbija ne može ili ne treba da bude članica NATO, ali se pri tome zaboravljaju primeri iz istorije, poput Francuske i Nemačke, koje su se posle brojnih ratova koje su vodile kroz istoriju, na kraju našle u istom vojnom savezu i čime su konačno pacifikovani odnosi ove dve zemlje.
Da li je to recept i za Srbiju?
