Ko je kriv za vidno poremećeni liberalni svetski poredak? Kakva je budućnost transatlantskih odnosa? Odgovor ne ova i slična pitanja pokušali su da daju učesnici panel diskusije u Institutu Brukings, naslovljene “Post-američka budućnost Evrope?”. Viktorija Nuland, bivša visoka zvaničnica Stejt Departmenta, svojevremeno nazvana jednom od 50 najuticajnijih ličnosti u Vašingtonu, smatra da odgovornost leži na administraciji predsednika Donalda Trampa, koja zastupa politiku “Amerika na prvom mestu”. S druge strane, jedan od vodećih poznavalaca američke spoljne politike Volter Rasel Mid smatra da su te promene više posledice nove multipolarne konfiguracije u svetu.
Današnji svetski poredak uspostavljen je pre sedam decenija tokom kojih je Amerika održavala globalni trgovinski sistem i garantovala bezbednost Evropi kao i mnogim drugim delovima sveta, od Bliskog Istoka do Pacifika. SAD su takođe pristale da svoje ogromno tržište otvore u korist drugih.
Amerika je zauzvrat postala suverena u odlučivanju o glavnim svetskim geostrateškim pitanjima. Tu ulogu je ispunjavala nezapamćenom vojnom moći.
Američki sistem bezbednosti pomorskih trgovinskih puteva pored ostalog obuhvata mornaricu od najmanje 800 hiljada pripadnika i brodove bez premca na svetu, poput postojećih 11 super-nosača aviona opremljenih sa 80 borbenih aviona i 700 tona oružja, plus nuklearnim oružjem, koje jednim udarcem može da uništi zemlju veličine Francuske.
Prema Volteru Raselu Midu, dugogodišnja "Pax Americana" gotovo je zaustavila geopolitička pomeranja zbog uspešnog uključivanja brojnih zemalja u enorman međusobno povezan sistem, ne samo zahvaljujući izuzetnoj ekonomskoj i vojnoj moći SAD, već i snažnim multilateralnim strukturama, koje je konstruisala i kontrolisala Amerika.
„Ako se osvrnete na hladnoratovski period, primetićete koliko je međunarodni sistem bio fiksiran i usporeno funkcionisao", kaže Mid i dodaje: "koliko su savezi bili ustaljeni, kako je sve bilo gotovo nepromenljivo i postupno".
Međutim, posle raspada Sovjetskog Saveza i završetka Hladnog rata, potreba Sjedinjenih Država da održavaju takav neverovatno skupi geostrateški sistem počela je da gubi na značaju.
Prvu opasnu prekretnicu u američkoj dugogodišnjoj geostrateškoj doktrini, Mid vidi u zakasnelom reagovanju Vašingtona na odluku britanskog premijera Dejvida Kamerona o raspisivanju referenduma za Bregzit, 2015. za vreme prethodne administracije Baraka Obame:
„Sve do pre deset godina ideja da britanski premijer vodi pregovore sa Briselom i rezultat tih pregovora ponese kući da bi na referendumu bio prihvaćen ili ne, izazvao bi trenutnu uzbunu kao pitanje nacionalne bezbednosti koje urgentno zahteva najviši nivo angažovanosti SAD. Ali to se nije dogodilo. Takođe, nikom nije sinulo da bi u slučaju dislokacije miliona ljudi zbog krize u Siriji moglo da dođe do neviđenog migracionog talasa, koji ne samo da je potresao Evropu do temelja, već trajno ugrozio političku poziciju evropske liderke Angele Merkel, poremetio odnose između evropskog severa i juga, i podstakao populizam širom kontinenta”.
Prioritet za administraciju bivšeg predsednika Obame je u stvari je bio takozvani zaokret ka Istočnoj Aziji, podseća Mid.
Međutim, Viktorija Nuland, glavnog krivca za tekuću, kako to naziva - degradaciju transatlantskog partnerstva, vidi u administraciji predsednika Trampa.
„I dalje smatram da je najbolje da radimo na očuvanju naše zajedničke liberalno-demokratske porodice. Tu ne mislim samo na našu transatlantsku porodicu, već na naše saveznike u Aziji, Okeaniji i drugde. Problemi sa kojima se suočavaju obe strane Atlantika, obe strane Lamanša, kao i na Pacifiku, jednostavno nemaju rešenje bez zajedničkih napora. I to bez obzira što jednako uočavamo probleme, i artikulišemo ih na istin način“.
Nuland ističe da su SAD oduvek posredovale u razrešavanju evropskih nesuglasica.
"Pomogle su stvaranje savezništva između Nemačke i Francuske, ubedile su Zapadnu Evropu da prihvate Istočnu Evropu. Uspostavile su zajedničku politiku prema Rusiji i Bliskom istoku. Međutim, dijalog započet 1948, o tome kako da našu liberalnu porodicu održimo na okupu i zaštitimo od kraha, sada je prekinut“.
Nuland upozorava da stvaranje geostrateškog vakuuma nosi rizik od nepredvidivih međunarodnih poremećaja.
Prema Midu, Trampova Bela kuća već oseća povratak politike nadmetanja velikih sila:
„Većina članova Trampove administracije smatra da se do zajedničke međunarodne geostrateške politike i akcije dolazi sve teže. Pitaju se da li je Kina spremna da se pridruži putu koji evropski i američki atlantisti žele, kažu ne. Rusija, isto ne. Indija, malo verovatno. Turska - ne. Niti vide način na koji bi sve te zemlje krenule u novom smeru“.
Međutim, Nuland se ne slaže:
„Nema apsolutno nikakvog smisla da Amerika sama kreće u rešavanje trgovinskog izazova od strane Kine. Taj posao treba preduzeti u savezu sa drugim demokratijama, evropskim, kao i azijskim, i kolektivnim obraćanjem Svetskoj trgovinskoj organizaciji. Istovremeno treba zajednički da se štitimo i da odredimo granice kineskim investicijama kako ne bismo izgubili strateške pozicije, niti strateška sredstva“.
I u ranijim prilikama dve strane Atlantika nisu bile saglasne u spoljnoj politici. Rat u Iraku je najbolji primer. Ali, ovog puta ne samo da su transatlantske veze poljuljane već je i kohezija Evropske unije, ključnog partnera SAD, uzdrmana. U toj oceni se slažu i Nuland i Mid.
