Više od million izbeglica je napustilo Ukrajinu od početka krize i prešlo u susedne zemlje, što je egzodus bez presedana po brzini u ovom veku, navode Ujedinjene nacije. Osim neposredne pomoći i smeštaja, biće im potrebna snažna psihosocijalna podrška, kaže za Glas Amerike Jelena Janković-Ranković, antropološkinja sa univerziteta Notr Dam u Indijani. Proteklih pet godina ona je proučavala zdravstveno i mentalno stanje migranata sa Bliskog istoka i severne Afrike - žrtava prethodne velike izbegličke krize koja je počela 2015.
Jelena Janković-Ranković je biokulturna antropološkinja, što znači da se bavi istraživanjima veza između kulture i ljudske biologije. Posebno se bavi studijama migracija, a u okviru svojih doktorskih studija, istraživala je psihofizičko stanje izbeglica u fazi tranzita, radeći u azilnim centrima u Srbiji, pri čemu je primenjivala metode koje se ne koriste u Evropi.
"Između ostalog, ja prikupljam biomarkere, odnosno uzorke koji su direktni ili indirektni pokazatelji ljudskog zdravlja, na prvom mestu to je kortizol, hormon stresa koji analiziram iz uzoraka noktiju. To je prilično inovativna metoda, čak i za samu Ameriku, jer samo jedna do tri laboratorije na teritoriji cele Amerike se bavi analizom kortizola iz noktiju", objašnjava naučnica.
Drugi marker su kapljice krvi iz kojih analizira Epstin Bar virus. To je virus koji između 85 i 90% ljudi na svetu nosi u svom organizmu.
"Ali, taj virus se reaktivira u situacijama visokog stresa, tako da veliki broj migranata sa kojima sam radila, a to je više od 350 ljudi u poslednjih 5 godina je pokazalo da postoji reaktivacija Epstin Bar virusa u njihovim organizmima što znači da je negde njihov imuni sistem kompromitovan usled stresa koji traje duži vremenski period".
Takođe je merila i krvni pritisak kako bi imala holističku sliku o tome koliko je njihovo fizičko zdravlje potencijalno narušeno ne samo traumatičnim iskustvima već i samim životom u azilnim centrima.
Da bi obavila istraživanje, naučnica je morala da dobije dozvole univerziteta Notr Dam, srpskog Komesarijata za izbeglice i migraciju, ali i pristanak samih izbeglica. Kaže da u pet godina nije naišla ni na jednog migranta koji nije želeo da učestvuje.
"Naprotiv, ja sam imala toliko volje od strane migranata i izbeglica koji žive u tim azilnim centrima za učestvovanjem da fizički nisam mogla da postignem da uključim sve ljude zbog velike zainteresovanosti, jer njima samima je činjenica da znaju kakvo je njihovo fizičko i mentalno zdravlje i neko ko će ih saslušati sa druge strane, bez da ih osuđuje ili preispituje njihove priče, u velikoj meri bilo olakšanje."
Tokom istraživanja, Jelena je dokumentovala vezu između trauma pretrpljenih u zemlji porekla i tokom putovanja, i postraumatskog stresa, depresije, anksioznosti i narušenog fizičkog zdravlja izbeglica. Međutim, bavila se i ljudima sa druge strane, i 2020. sprovela pilot studiju o predstavnicima vladinih i nevladinih agencija koje rade sa izbeglicama, i stalno su izloženi tuđim patnjama.
"Preliminarni rezultati su pokazali da definitvno humanitarni radnici pokazuju visok stepen sindroma sagorevanja kao i ugroženo fizičko zdravlje, jer sam kod njih prikupljala iste biološke uzorke kao kod izbeglica sa kojima sam radila", kaže Jelena Janković-Ranković.
Ona dodaje da se mali broj naučnika bavi humanitarnim radnicima na taj način."Ja želim da znam i kakvo je njihovo zdravlje kako bismo mogli da im omognemo. Psihosocijalna podrska je jedan vid na koji mogu i trebalo bi da se oslone i migranti izgeglice kao i zaposleni u vladinom i nevladinom sektoru i osobe koje se bave humanitarnim radom."
A iako se, kao naučnica, trudila da sačuva neutralnost i objektivnost, i sama je bila duboko pogođena sudbinama migranata.
"Tu su potresne ljudske priče na koje ne možete da budete imuni. Ja nikada ne zaboravljam da, bez obzira što ih zovem svojim učesnicima, da se sa druge strane stola nalazi jedno ljudsko biće koje je prošlo veliku golgotu i traumu da bi potražilo spas i utehu."
Jelena kaže da je izabrala da proučava period tranzita jer je smatrala da nije dovoljno istražen. "Moje istraživanje je pokazalo da je ovaj period jedan od najključnijih perioda, ljudi se najviše zadrže u tom tranzitnom periodu dok čekaju na neki bolji život, i u tom periodu je njima jako bitno da dobiju bilo koji vid podrške od strane zemlje domaćina."
Jedan od zaključaka studije bio je da je uspostavljanje rutinskih društvenih aktivnosti, kao što su kupovina namirnica, šetnja ili spremanje obroka, pomagali izbeglicama da i u svojim privremenim skloništima steknu osećaj normalnosti i dostojanstva.
Srbija primer dobre prakse
Iako su joj mnogi migranti preneli da su imali pozitivna iskustva u u zemlji koja im je privremeni domaćin, za najveći broj njih Srbija je samo stanica na putu ka prosperitetnijim zemljama EU. Jelena Janković-Ranković naglašava da je Srbija primer dobre prakse rada sa migrantima u regionu.
"Nažalost, naša zemlja ima veliko i bogato iskustvo kada su migracije u pitanju i konflikti koji su prouzrokovali te migracije. Definitivno, Srbija je jako dobar primer kako pristupiti kriznim situacijama, posebno kada su u pitanju raseljena lica koja ne dolaze sa naših prostora, primer kako pristupiti i smanjiti stres ljudima u krizi, i isto tako, kako upravljati azilnim centrima, odnosno centrima za prijem, u kojima je na samom početku krize pokušano da se smesti neverovatno veliki broj ljudi i da im se pruži prva adekvatna pomoć i prihvat."
Memorandum o saradnji
Tokom istraživanja, Jelena je uspostavila dobru saradnju sa Komesarijatom za izbeglice i migracije Republike Srbije, a rezultat je Memorandum o saradnji univerziteta Notr Dam i Komesarijata.
"Nažalost, cela pandemija koja nam se dešava je onemogućila da prva delegacija sa univerzieta Notr Dam dođe i poseti Srbiju, ne samo Komesarijat već i Univerzitet u Beogradu i druge institucije."
Memorandumom je predviđena razmena studenata, što bi studentima antropologije i drugih društvenih nauka iz Srbije omogućilo da provedu nekoliko nedelja, semestar ili godinu na univerzitetu Notr Dam kako bi se upoznali sa njegovim načinom rada, istraživanja i pristupa fenomenu migracija.
Sjedinjene Države i same imaju migrantsku krizu na svojoj južnoj granici. Jelenine kolege sa različitih univerziteta istražuju kakve je posledice na mentalno zdravlje ostavilo razdvajanje roditelja i dece za vreme prethodne administracije. Istraživanja su takođe usmerena na fazu samog opasnog putovanja kroz pustinju Meksika do američke teritorije. "Isto tako znam da se bave azilnim sistemom i politikama koje regulišu migracije između Centralne i Južna Amerike i SAD, ali, koliko je meni poznato, ne na način da se prikupljaju biološki markeri koji bi pokazali da je njihovo fizičko zdravlje narušeno."
Jelenino istraživanje finansirali su američka Nacionalna fondacija za nauku, Fondacija za otvoreno društvo, nekoliko američkih instituta i Univerzitet Notr Dam, a ono još nije završeno.
"Ja ću u budućnosti nastaviti da se bavim ovim istraživanjem sa fokusom na razvijanje ideje o rutinama i socijalnim praksama, o različitim vidovima socijalne podrške koja je potrebna migrantima i izbeglicama, i na koji način njjihovo narušeno zdravlje može da se popravi pre nego što stignu u njihove željene zemlje".
Antropološkinja se nada da će njena studija, osim u naučnim krugovima, naći i praktičnu primenu, i veruje da može da bude korisna evropskim vladama u vreme nove humanitarne tragedije na kontinentu.
