Mohamed Ekrem je jedan od oko četiri hiljade migranata koji se trenutno nalazi u Srbiji. Ima 21 godinu, ovde je dve i po godine, sa sedmočlanom porodicom živi u centru u Krnjači i mašta o tome da nastavi put u Nemačku gde ima rođaka.
Na putovanje dugo pet i po hiljada kilometara, Ekremova porodica se odlučila pre skoro pet godina, kada je, kako kaže, situacija postala neizdrživa:
"Nikad nismo razmišljali o napuštanju Avganistana, jer smo bili navikli na takav život. Slušali smo zvuke metaka, vatre od konflikta, to je bilo nešto uobičajeno za nas. Ali onda je situacija postala sve teža. Talibani su zauzeli moje selo i zato što je moj brat radio za strance, moj deda i ujak, takodje, morali smo da napustimo selo i odemo u grad. Nakon nekoliko meseci su zauzeli i grad i to je bio momenat kad smo morali zbog oca, ujaka i brata da odemo. Tako da smo odlučili da napustimo zemlju i idemo negde."
Migrantima i njihovim problemima u Srbiji se bave mnogi - od same države, do raznih nevladinih i humanitarnih organizacija koje pokušavaju da olakšaju život migrantima. Jedna od njih je i humanitarna organizacija Adra u čijem je centru u Borči tokom dana uvek živo:
"Programi se svode na popunjavanje dnevnog vremena svakog od njih, pre svega dece, devojčica i žena korisnim aktivnostima koje simuliraju neki normalan život, moram tako da kažem. To znači od prostora koji je adaptiran za sport i rekreaciju za mlade i decu, preko prostora za obrazovanje. I najveći deo je posvećen na trećoj lokaciji u ovom našem centru devojčicama, mamama i njihovoj deci", kaže za Glas Amerike Igor Mitrović, direktor Adre.
"Ljudi u Srbiji su najbolji koje sam sreo na svom putu. Bio sam u Turskoj i Bugarskoj, ali u Srbiji sam sreo najbolje i najljubaznije ljude. Ovde izbeglice mogu da izlaze u grad, ne pravi im niko problem. Ljudi su veoma dobri prema nama, iako smo izbeglice iz drugih zemalja, ne žele da ti daju osećaj da si ovde stranac, da nisi Srbin. Zaista su dobri ljudi", priča Ekrem svoja iskrustva iz Beograda.
Iako se u Srbiji ne oseća loše, Ekrem, kao i skoro svi migranti želi samo jedno - da nastave put i stignu negde do Zapadne Evrope. Nažalost, čekanje postaje sve duže i duže, a Ekrem i njegova porodica se ne usuđuju da pokušaju da ilegalno stignu do Nemačke:
"Svi oni, bilo da su maloletnici bez pratnje koji putuju kao pojedinci, ili u grupama sličnih, ili su ti porodice, svi oni imaju ne bih mogao da licitiram, ali nekoliko pokušaja prolaska prvo u Bosnu i Hercegovinu, a nakon toga u Hrvatsku neuspešnih, čim su se vratili. Oni svi imaju mentalni stav da žele da nastave. Da li će nastaviti ne znamo, ali kada se uzme da u proseku oni godinu do dve provode ovde, u potpunosti ima smisla ovo što radimo mi i prijatelji iz drugih organizacija", ističe Igor Mitrović.
"Želim da vidim familiju ponovo srećnu i na bezbednom mestu u kome ćemo se osećati kao u našem domu. Želim da ih vidim srećne. Jer svaki dan vidim po licima mojih članova porodice da nisu dobro, vidim u očima da su očajni i da nisu srećni", priča Ekrem.
Zaglavljeni između snova i realnosti, migranti sve teže nalaze rešenje za situaciju u kojoj se nalaze. Uz pomoć Adre i sličnih organizacija život im je malo lakši, ali uvek ostaje veliko pitanje da li će neki dom, čak i u Nemačkoj uspeti da zameni Ekremov rodni Kunduz...