Među šest balkanskih država, Srbija sa dva posto u bruto-društvenom proizvodu, ima i dalje najveću potrošnju za odbranu – taj procenat nije premašila nijedna država regiona koja je članica NATO.
Kako pokazuje nova publikacija Beogradskog centra za bezbednosnu politiku (BCBP) Balkanski monitor odbrane, Zakonom o budžetu je predviđeno je da vojna potrošnja u 2023. godini nastavi da raste i da čini 8,05 posto udela u ukupnom iznosu rashoda.
Takođe, na osnovu budžeta za 2024. godinu, usvojenom krajem prošle godine, planirano je i da bude smanjen za 1,3 odsto u odnosu na 2023. godinu.
Zanimljivo je i da se primećuje da je odbrambeni budžet Srbije delimično transparentan, s obzirom da se u njemu za nekoliko programa stoji samo stavka „mašine i oprema“, bez povezivanjem sa određenim nabavkama.
Primera radi, Ministarstvo odbrane Srbije, govoreći o donacijama SAD, navodi predmete i vrednost tih donacija, dok u slučaju Kine se samo ističe da je u martu 2023. godine potpisan ugovor o donaciji vredan 6,7 miliona dolara, ali bez elaboracije sadržaja donacije.
Kada se govori o međunarodnoj vojnoj saradnji, istraživači BCBP-a ističu da su i države koje nisu članice NATO-a, poput Srbije i Bosne i Hercegovine, imale dominantnu saradnju sa alijansom.
„Čak i Srbija, zemlja koja je proglasila vojnu neutralnost i vodi spoljnu politiku balansiranja između velikih sila, ima najdinamičniju bezbednosnu saradnju sa NATO i SAD“, navodi se u Balkanskom monitoru odbrane za 2024. godinu.
"Srbija kao da je članica NATO-a po svemu sem po imenu"
S obzirom na to da zvanični Beograd vodi samoproklamovanu politiku vojne neutralnosti – pitanje je koliko su potezi koje povlači Srbija u skladu sa takvim opredeljenjem, a kako u razgovoru za Glas Amerike ističe Srđan Cvijić iz BCBP-a treba odvojiti javni, politički diskurs ovdašnjih vlasti i malo ozbiljniju državnu politiku koja se odvija.
„Mi viđamo svakodnevno taj neki ratnohuškački i antizapadni diskurs koji je sve jači i jači, a sa druge strane imamo vojne vežbe za NATO paktom itd. Znači, očigledno da je i odbrambena politika u tom smislu, i uopšte spoljna politika deo nekog međunarodnog balansiranja i unutrašnje politike“, ističe Cvijić i podseća da među svim susedima Srbije samo jedna država nije formalno članica NATO.
Neutralnost može biti rezultat suverene odluke jednog demokratskog društva da ono bude neutralno, ističe Cvijić i postavlja pitanje da li, ukoliko država nema kapacitete da bude neutralna, onda ta neutralnost postaje plašt za nešto drugo?
„A to nešto drugo viđamo pojačano od izborne krađe 17. decembra, to neko direktno političko svrstavanje sa Ruskom Federacijom. Znači, da li je neutralnost u stvari plašt gde je Srbija Trojanski konj Rusije u regionu? Ja mislim da to nije u interesu ove države, mislim da bez obzira na dnevno-politički diskurs, da i građani ne bi to prepoznali kao interes“, kaže sagovornik Glasa Amerike.
Kako kaže istraživač BCBP-a Vuk Vuksanović, kada se pogledaju pitanja poput vojnih vežbi, ključnih partnera, bezbednosnih izazova, rizika i pretnji koje strateški dokumenti Srbije definišu – to navodi na nekakav zaključak da je Srbija članica NATO-a u svemu, samo ne u imenu.
„I mi zapravo od kada je počeo rat u Ukrajini – mi vidimo proces u kojem su na neki način SAD i NATO primarni partneri za Srbiju kada su u pitanju vojni poslovi. To se vidi po pitanju i vojnih vežbi, i po pitanju učešća u međunarodnim vojnim misijama, ali i sto tako i u činjenici da je Srbija snabdela Ukrajinu municijom preko trećih strana“, ističe Vuksanović i dodaje:
„Sa druge strane, nekada Rusija, a sada potencijalno Kina će igrati tu prvenstvenu ulogu neke poluge uticaja kojom će Srbija da poseže kako u toj svojoj politici balansiranja kako bi mogla da utiče na Zapad logikom – ako nas vi nećete, hoće neko drugi, ako vi nećete da nas slušate po pitanjima kao što je Kosovo, i idemo kod onih drugih“.
S obzirom na sve zaoštreniju situaciju na liniji Beograd-Priština, sagovornici Glasa Amerike isključuju mogućnost ozbiljnijih sukoba Srbije i Kosova, ali ostavljaju mogućnost nekih slučajnih lokalizovanih sudara, na primer između Prištine i Beograda, ili srpskih struktura na severu Kosova koje podržava Beograd.
„Region je veoma integrisan u evropski i zapadni bezbednosni poredak, ove lokalne države i lokalna društva imaju malo kapaciteta – prvenstveno demografskih i ekonomskih da budu angažovani u prolongiranom ratovanju. A imamo isto tako građane, koji iako su podložni nacionalističkim manipulacijama, ipak nisu spremni da stradaju zarad tih istih manipulacija. I imamo elite koje su isto tako oportunistički akteri koji sigurno ne bi profitirali od bilo kakvog sukoba“, kaže Vuksanović i objašnjava da se ne može isključiti scenario nekakvog nasilja, ali nikako i sukoba kakvi su vođeni tokom devedesetih godina prošlog veka.
I Srđan Cvijić smatra da ni u jednoj državi Zapadnog Balkana ne postoji atmosfera za rat i da su ljudima prioriteti neke druge stvari život, budućnost, ekonomsko blagostanje, pravda.
Sa druge strane, političke elite, kako kaže "parazitiraju" na starim temama sukoba kako bi izbegle da pričaju o temama koje ljude zaista tište.
„Jedna od fraza koja nije ni malo otrcana još uvek veoma važi je da demokratije ne vode rat jedne protiv drugih. Znači treba da se zapitamo da li u situaciji da imamo demokratsko nazadovanje širom Zapadnog Balkana – da li je to atmosfera u kojoj ćemo mi očuvati mir i stabilnost. Ja mislim da nećemo“, kaže Cvijić i naglašava da je danas fundamentalno pitanje interesa.
„Mislim da bilo ko ko sa strane gleda blagonaklono na region, na želju da se čitav region uvede u EU, treba da se zapita da li zarad nekih kratkoročnih spoljopolitičkih interesa, koji možda mogu na znače neku kratkoročnu stabilnost, žrtvujemo dugoročnu stabilnost zato što igramo na karte autokrata u regionu?“
