Linkovi

Kako kosovski Albanci i Srbi gledaju na NATO intervenciju 25 godina kasnije


ARHIVA - Parada pripadnika Kosovskog zaštitnog korpusa u Prištini, februar 2013. (Foto: AFP/Armend Nimani)
ARHIVA - Parada pripadnika Kosovskog zaštitnog korpusa u Prištini, februar 2013. (Foto: AFP/Armend Nimani)

Posledice NATO intervenciju u nekadašnjoj Saveznoj Republici Jugoslaviji pre 25 godina i dalje duboko utiču na društvo i politiku Kosova, a Srbi i Albanci imaju različite stavove o akciji Severnoatlantske alijanse i tome šta je ona donela.

Srpski sagovornici Glasa Amerike smatraju bombardovanje nepravednim i štetnim, dok Albanci ističu da je dovelo do promena i oslobođenja.

“Danas, evo dvadeset i koliko godina mi smo sada država. Mi smo stalno tražili, od '76 da Kosovo bude ravnopravna republika, ali mi smo dobili državu i Kosovo je priznalo 117 država kao državu na Balkanu”, kaže jedan od albanskih stanovnika Prištine.

“Isterani radnici s posla, učenici iz školskih klupa. To je bila segregacija i normalno da je posle toga došlo do bombarodvanja”, dodaje drugi.

“Mi smo slobodniji sada do negde, ali nije kraj toga još”, smatra jedan od anketiranih Albanaca.

Pre 25 godina Severnoatlantska alijansa (NATO) pokrenula je vojnu kampanju protiv bivše Savezne Republike Jugoslavije – posle neuspelih pregovora albanske i srpske delegacije, uz međunarodno posredovanje, o rešavanju krize i sukoba na Kosovu – tadašnjoj jugoslovenskoj i srpskoj pokrajini.

Intervenciji nazvanoj “Saveznička snaga”, koja je počela 24. marta 1999, prethodili su sukobi vojske i policije tadašnje SRJ i snaga Oslobodilačke vojske Kosova (OVK) kao i ubistva, deportacije i masovni progoni kosovskih Albanaca tokom 1998 i 1999.

Nevladina organizacija Hjuman rajts voč (HRW) navodi da je broj izbeglih i raseljenih Albanaca sa Kosova tokom sukoba bio blizu 863.000.

U Severnoj Mitrovici, gde Srbi čine većinu stanovništva, na NATO intervenciju se gleda kao na akciju suprotnu međunarodnom pravu.

“Rezultati su proterani Srbi sa Kosova, negde oko 200.000, klasična okupacija mimo odluke Ujedinjenih nacija”, kaže za Glas Amerike jedan od stanovnika.

“Nije bilo pravedno, ne znam kako drugačije da vam objasnim”, smatra drugi.

“Narod je izginuo, smanjio se. Sve nas je zakačilo, rat, bombardovanje i sve moguće. Nikakvi rezultati, ne daj bože više da se ponovi”, dodaje treći.

Četvrt veka posle NATO intervencije zvaničan broj žrtava još je nepoznat. Država Srbija nikada nije objavila podatke o stradalima, a u javnosti se proizvoljno licitira brojkama između 1.200 i 4.000 ljudi.

Prema zajedničkom bilansu nevladinih organizacija Fond za humanitarno pravo u Srbiji i na Kosovu, koje su 2014. objavile poimeničnu listu, ukupno je poginulo 754 ljudi: 454 civila i 300 pripadnika oružanih snaga.

“Dobro smo prošli ko nas je bombardovao - ništa više”, kaže za Glas Amerike jedan od stanovnika Gračanice, još jedne kosovske opštine u kojoj su Srbi većina.

“Samo su nam učinili teže da živimo, i teže uslove - to je to”, dodaje drugi.

Novinarka iz Prištine Violeta Oroši navodi da je teško reći da li je bombardovanje moglo da bude sprečeno ističući da su politički faktori, pre svih režim Slobodana Miloševića, doprineli tome. Ona smatra da je međunarodna zajednica intervenisala zbog straha od humanitarne krize i nasilnog proterivanja stanovništva.

„Sudeći po tadašnjim izjavama, pre svega radikalnih krugova kao što je Šešelj i tako dalje, da to treba proterati (Albance sa Kosova) i nikad se više neće vratiti, mislim da je međunarodna zajednica ili glavni faktori u to vreme, da su jednostavno razmišljali šta i kako ako se to desi, ako budu sedeli skrštenih ruku. I onda mislim da je to bio jedan od razloga zašto su se odlučili na intervenciju koja je naravno donela velike traume pre svega srpskom stanovništvu“, rekla je Oroši za Glas Amerike.

Za razliku od Srba, ima onih, prema rečima Oroši, koji su zadovoljni NATO intervencijom.

„Da, dobila je albanska zajednica ovde, dobili su državu upravo zbog toga što je Milošević u to vreme izgubio pravo sa svim svojim postupcima godinama, ukidanjem škola, izbacivanjem s posla, raznim propagandama i tako dalje da upravlja albanskim stanovništvom“.

Prema rečima zamenika predsednika Srpskog narodnog pokreta Branimira Stojanovića, i posle četvrt veka od dolaska međunarodnih snaga na Kosovo, Srbi se suočavaju sa teškim uslovima života i kontinuiranim pritiskom političkih elita.

“Srbi su potpuno obespravljeni i danas se bore za svoj opstanak iako je i Ahtisarijevim paketom i svom podrškom za izgradnju nekog demokratskog društva zapravo se pokazuje da mnoge od tih stavri su bile samo deklarativne, samo formalne, dok se suštinski nije ništa posebno desilo da se prava Srba autohtonog naroda na ovom prostoru zaštite”, rekao je Stojanović za Glas Amerike.

Stojanović navodi da može "samo da nabraja šta se sve loše desilo u poslednjih 25 godina, od toga da je više stotina hiljada naših ljudi, srpskog naroda otišlo sa ovog prostora".

"Neki su prinudno iseljeni, proterani odmah po završetku bombardovanja, a neki su sukcesivno u više navrata pod stalnim pritiskom nasilja, 17. marta 2004. godine i stalnih tenzija i incidenata odlazili svih ovih 25 godina. I danas je jedno tragično stanje u kojem Srba nema u urbanim sredinama naročito južno od Ibra, Srba nema više u gradovima iako je više desetine hiljada ljudi bilo u svim većim gradovima na Kosovu”.

Direktor NVO Aktiv Miodrag Milićević smatra da je NATO intervencija mogla da bude izbegnuta da su političari bili odgovorniji. Naglašava da je položaj Srba na Kosovu sada loš i ističe da su posledice bombardovanja ostavile srpski narod bez perspektive.

Jasno je da se ta situacija jako loše završila po srpski narod i uopšte po Srbe na Kosovu, koji su mahom i dalje raseljeni koji se siguran sam neće više vratiti na Kosovo. Takođe i ovi koji su danas na Kosovu, pričamo i o severu i o ostatku Kosova, to je narod gotovo u nestajanju. Dakle, nije to slika koju je iko želeo da vidi, makar je to tako rečeno tada i od strane međunarodne zajednice, ali i od strane onih koji su vodili politiku u to vreme”, naveo je Milićević za Glas Amerike.

Analitičar Aljbinot Maljoku navodi da je, posle neuspelih pokušaja dogovora u Rambujeu i Parizu, bilo jasno da je bombardovanje postalo neizbežno. Međutim, uprkos traumatičnim posledicama, to je - kako ističe - dovelo do oslobođenja Kosova.

“Mislim da smo postigli mnogo stvari, koje neki ljudi nisu ni sanjali da mogu da ih dožive, a doživeli su ih - to je oslobađanje Kosova. Građani Kosova sada žive pod drugim okolnostima, bez razlike ko su. Susreću se sa raznim, ekonomskim izazovima, pa i političkim u nekim momentima koji opterećuju život to da, ali je Kosovo sada potpuno drugačije”, rekao je Maljoku za Glas Amerike.

Maljoku navodi da se istoričari i dalje bave analizom i interpretacijom događaja koji su prethodili bombardovanju Jugoslavije pre 25 godina. Međutim, prema njegovim rečima, činjenica je da su uloženi mnogi diplomatski napori kako bi se izbeglo bombardovanje, a među njima se - kako navodi - ističe angažman ljudi kao što je Kristofer Hil.

Gospodin Hil, koji je sada ambasador u Srbiji, jedan je od onih koji je dao sve od sebe da ne dođe do bombardovanja, predlagao je razne planove. U nekim momentima nije pitao ni Albance, sa samo jednim ciljem, da sačuva odnos Beograda sa Vašingtonom na neki drugi način. Ali to se nije moglo zbog toga što pristup Miloševićevog režima prema svim tim sporazumima, prema svim tim pokušajima, bio je protiv i nije bilo izlaza”, smatra Maljoku.

NATO intervencija okončana je sporazumom u Kumanovu, gradu u Severnoj Makedoniji, 10. juna 1999. Vlasti u Beogradu saglasile su se sa povlačenjem vojske i policije, a Kosovo se našlo pod upravom administracije Ujedinjenih nacija. Na Kosovu su raspoređene trupe mirovne misije alijanse – KFOR koje su i dalje prisutne. Prema podacima UNHCR-a, Kosovo je od dolaska mirovnih snaga napustilo oko 230.000 Srba, Roma i drugih nealbanaca.

XS
SM
MD
LG