Na današnji dan pre 21. godinu u Beogradu je ubijen prvi demokratski izabrani premijer Srbije Zoran Đinđić. Posle tek nešto više od dve godine Đinđića na vlasti, pripadnici zemunskog klana uz podršku i pomoć i danas neidentifikovanih ljudi iz politike, izvršili su atentat od koga se Srbija i danas oporavlja.
Iako su izvršioci atentata osuđeni na ukupno 378 godina zatvora, po mnogim mišljenjima pravda nije zadovoljena, a 21. godinu kasnije nameće se pitanje poređenja ove današnje Srbije sa Aleksandrom Vučićem na čelu i one Srbije koju je vodio Zoran Đinđić.
Iako je rođen samo godinu dana pre ubistva Đinđića, mladi studentski aktivista Pavle Cicvarić kaže da je uz pomoć dokumentaraca, uz pomoć interneta ili iz priča roditelja i prijatelja uspeo da sazna dosta o vremenu u kome su Zoran Đinđić, Demokratska stranka i DOS vodili Srbiju:
„Ne mogu da se porede te dve situacije zato što Aleksandar Vučić, odnosno trenutna SNS i Zoran Đinđić su dve sušte suprotnosti. Dok je jedna strana zagovarala etnička čišćenja, 100 muslimana za jednog Srbina i insistirala na nedemokratskoj, nacionalno čistoj državi, druga strana, odnosno strana Zorana Đinđića je zagovarala inkluzivno, heterogeno društvo, društvo gde će se gajiti tolerancija, društvo koje će negovati i poštovati određene evropske vrednosti. Tako da mislim da uopšte ne treba ni praviti paralelu između ta dva društva“, kaže Cicvarić i ističe da se Vučić okitio odelom modernog evropejca, ali da stari radikal u njemu i dalje spava i da „izbije iz njega određenim ružnim izjavama ili targetiranju“.
I poslanik Zeleno-levog fronta Robert Kozma smatra da je vrlo teško porediti sadašnju i ondašnju Srbiju i da postoje suštinske razlike između Zorana Đinđića i Aleksandra Vučića:
„Zoran Đinđić je iskreno verovao i želeo da Srbiju vidi u Evropi i u EU. Vučić je zapravo neko koga ne interesuje Srbija, želeo je i želi samo sebe da vidi na vlasti. A zarad opstanka na vlasti koristiće bilo šta, a zapravo najviše će promovisati onu svoju osnovnu autoritarnu, nacionalističku politiku“.
Kao studenta FPN-a u vreme kada je Đinđić vodio Srbiju, Kozma kaže da ga je kod Đinđića tada najviše inspirisala politika bez kuknjave:
„Nema kuknjave, nego hajde da vidimo, da analiziramo situaciju u kojoj se nalazimo, sa gledamo šta je za naše društvo najbolje i onda na tome da radimo. E sad, ako to uporedimo sa Aleksandrom Vučićem i današnjim režimom vidimo da se njegova politika isključivo zasniva na kuknjavi, na traženju opravdanja zašto nam u društvu ne ide“, kaže Kozma i ističe da nakon odlaska Aleksandra Vučića sa vlasti Srbiju čeka izgradnja jedne nove države – države solidarnosti, države jednakosti, države pravde, što je po njegovim rečima sve ono što danas ne postoji u Srbiji.
Profesorka Milena Dragićević Šešić kaže da će pamtiti Srbiju Zorana Đinđića kao zemlju u kojoj su najbolji su bili na ključnim pozicijama – na direktorskim mestima u pozorištima, ustanovama kulture, na univerzitetima, na fakultetima, u privredi.
„Znači, sve ono što je htelo da radi i što je htelo da da doprinos društvu je preuzimalo odgovornost“, kaže Dragićević Šešić i nastavlja:
„Sada vidimo postavljene ljude bez odgovarajućih škola, bez odgovarajuće energije, ljude koji prihvataju da budu direktno ponižavani od onoga ko ih imenuje, ko im da vlast. I čak da aplaudiraju tome kada taj neko kaže – pa vi ste niko i ništa, vi ne biste nigde ni bili da vam ja ne dam svoje ime. Takvo ponižavanje nije postojalo u vreme Zorana Đinđića. Naprotiv, postojala je podrška, uvažavanje za ono što neko daje veliki doprinos za malu platu javnog službenika tome da se dese društvene promene, da se dese reforme“.
Branislav Grubački iz organizacije Novi optimizam je bio poslanik u Skupštini Srbije kada je Zoran Đinđić na početku 2001. godine izabran za premijera Srbije. Po njegovom mišljenju ljudi su tada verovali da je posle onih za Srbiju teških devedestih godina prošlog veka, došlo vreme da se građani Srbije podignu iz pepela i da se stvori društvo koje će uhvatiti priključak sa tim svetom:
„Da se uhvati priključak sa svetom koji se nalazi na zapadnoj hemisferi, znači sa nekim evropskim i prozapadnim vrednostima. Zoran Đinđić je bio garant toga. Mi smo imali sreće, možda je to ključna stvar, on je bio zaista jedan incident – mi smo imali premijera koji je filozof“.
Ono u čemu se slažu sagovornici Glasa Amerike je da je za razliku od ove današnje Srbije, Srbija Zorana Đinđića bila zemlja nade i lepih očekivanja. To je bilo vreme preporoda u odnosu na prethodno vreme SPS-a, kaže Pavle Cicvarić:
„Nažalost to se ugušilo delimično ubistvom Zorana Đinđića i ja mislim da je to jedan od ključnih događaja bio koji će kasnije da dovede do toga da ista ekipa koja je tada bila na vlasti, koja je tada sejala mržnju, ponovo da zajaše konja i nanese dodatnog zla ovom društvu. Ne mislim da je ova trenutna situacija Srbije – Srbija nade, kako bi je već nazvali“, kaže Cicvarić.
Nakon ubistva Zorana Đinđića u Srbiji je zavladalo veliki razočarenje, seća se profesorka Milena Šešić Dragićević vremena koja su usledila nakon ubistva tadašnjeg premijera:
„Ovo sada nije period nade, ovo je period – da li ja mogu tu negde da se ugradim, kako ja mogu da ostvarim nešto za sebe, ali ne za društvo. Možda za stranku, tu još ima neke vrste lojalnosti, pa ima i onih koji u nadi da će jednog dana doći na red da dobiju nešto i za sebe – sada obavljaju neke poslove za stranku, telefoniranja, botovanja i razne druge partijske zadatke deljenja poklona, od vrata do vrata, ispred samoposluga itd. Tako da su to dva strahovito različita perioda“, kaže sagovornica Glasa Amerike.
Kao osnivač Novog optimizma Branislav Grubački kaže da nema pravo da osporava sopstvene temelje i da ipak veruje da će se u Srbiji, možda i pre nego što se očekuje, vratiti nada:
„Ja zaista verujem da ovo što mi trenutno doživljavamo od strane Aleksandra Vučića i njegove stranke, je možda neki završni proces i da je jednostavno neodrživo. Ovo je ne samo neprihvatljivo, neprirodno, nego i da je neodrživo. Čvrsto verujem u to da će i Srbija kad-tad, a ja se nadam što pre, uspostaviti nekakve relacije sa tim svetom“, ističe Grubački.
