Nakon što je iz nedelje u nedelju iznosila u javnost dokumente kojim je potvrdila navode uzbunjivača iz Krušika Aleksandra Obradovića o umešanosti najvišeg državnog vrha u trgovinu oružjem, poslanica Stranke slobode i pravde Marinika Tepić objavila je i nacrt uredbe o privatizaciji namenske industrije.
Ova važna i visokoprofitna grana je u mnogim državama sveta u privatnim ili makar delimično privatnim rukama, ali s obzirom na mnoge neuspešne privatizacije do sada u Srbiji - veliko je pitanje kakvi su zaista planovi srpskih vlasti.
Objavljivanje ovog dokumenta, koji je Glas Amerije dobio na uvid, poklopilo se sa nekoliko afera koje potresaju srpsku namensku industriju, a stiče se utisak da su mnogi upleteni, kao što je Slobodan Tešić, koji je na crnoj listi SAD i Ujedninjenih nacija (UN), bili samo deo mehanizma čije je zadatak bio da kompanije ove industrije oslabe, da bi se privatizovale za „male pare“.
Šutanovac: Špekulativne privatizacije?
To je scenario koji je više puta viđen na ovim prostorima, ali bivši ministar odbrane Dragan Šutanovac, u razgovoru za Glas Amerike kaže da bi to bila „mnogo jaka optužba sa njegove strane“:
„Ja nemam potpuna saznanja da li bilo koja kompanija koja trguje sa fabrikama u Srbiji ne ispunjava svoje obaveze u odnosu na te fabrike. Ukoliko ne ispunjava, to bi moglo da vodi ka tom zaključku o kojem vi govorite. S druge strane, 2018. godine u maju mesecu Skupština Srbije je izglasala zakon o proizvodnji i prometu naoružanja i vojne opreme kojim je omogućena privatizacija ove industrije do 49 odsto ukupnog vlasništva", kaže Šutanovac i objašnjava da u samom zakonu stoji odredba da bi se privatizacija vršila tako što bi ministarstvo odbrane davalo preporuke Vladi Republike Srbije.
"Ali nije definisano na koji način, da li bi se išlo aukcijski, tenderski, tako da je to još uvek velika izmaglica i postoji puno nepoznatih pretpostavki kako bi se to radilo,“ kaže Šutanovac i dodaje:
„Takođe, mislim da u zakonu u kome stoji da 49 odsto mogu da budu privatni vlasnici, a da pojedinačno mogu da imaju maksimalnih 15 odsto, u stvari ukazuje da ili će biti špekulativne privatizacije u kome će jedan čovek kroz tri firme da se kandiduje za tih po 15 odsto, ili ne vidim ko bi imao interes da učestvuje u samo 15 odsto vlasništva u nekoj firmi u kojoj praktično nema upravljačke mogućnosti niti pravu kontrolu šta se zaista dešava u firmi."
UN upozoravao Srbiju
Nacrt o privatizaciji namenske industrije dolazi u trenutku kada je obelodanjeno nekoliko afera vezano za kompanije koje se bave ovom delatnošću u Srbiji. U Krušiku uzbunjivač Aleksandar Obradović objavio je sumnjive poslove ove kompanije sa nekoliko privatnih firmi u kojima je kao savetnik delovao i Branko Stefanović, otac sadašnjeg ministra policije. Osim toga, Slobodan Tešić i još sedam lica i nekoliko privatnih kompanija koje se bave trgovinom naoružanja su stavljene pod sankcije SAD.
Marinika Tepić kaže da i u nekom prethodnom periodu, kada su se kada su se UN bavile istragom o poslovanju Slobodana Tešića, oni su dali upute srpskoj vladi, da su imali tu komunikaciju, te da čak i zabeležena u izveštajima UN-a:
„Pokazalo se, i to je ambasada SAD i potvrdila da Slobodan Tešić, njegovo sumnjivo koruptivno poslovanje i citiram „njegov uticaj na politički sistem u Srbiji“ jesu glavni razlog zašto naša država godinama ne može da postane članica Vasenarski sporazuma, koji je izuzetno važan za kontrolu sistema izvoza naoružanja i vojne opreme,“ navodi Tepić.
Pregovori za pristupanje Vasenarskom aranžmanu (Wassenaar Arrangement – WA) pokrenuti su 2009. godine i još su u toku, prema dokumentu sa internet prezentacije Ministarstva spoljnih poslova Srbije.
Vojni analitičar Aleksandar Radić kaže da je nacrt samo detaljnije razradio već postojeći zakon koji je usvojen u skupštini, odredbama o ulogama u kapitalu, ulogama u vlasništvu, ili tome ko odlučuje.
Radić: Problem je primena zakona u Srbiji
"Ovim nacrtom se preciznije određuje funkcionisanje te organizacije, definisana je detaljnije procedura. I to nije sporno. Problem je u primeni zakona, kada imamo državu koja se toliko bahati i kada imate krivična dela koja su počinili i da su lagali i jednostavno prešli preko toga, na koje su vaše kolege više puta ukazali. U takvoj situaciji procena je da ova privatizacija može doneti samo zlo. Sve to lepo piše na papiru, ali kada se ukaže na zlouopotrebe i korupciju, oni kažu - pa šta? Kako da verujete ljudima koji vode ovu državu kada ne rade u interesu te države?" navodi Radić.
Inače, u dokumentu iz decembra 2009. koji je objavljen na sajtu Vikiliks navodi se da je Tešić potpisao sa jemenskim ministarstvom odbrane ugovor za prodaju naoružanja i opreme vredne 78 miliona dolara.
Prema ugovoru Jemenu bi trebalo da je isporučena pošiljka oružja u kojoj su municija za ručno naoružanje i artiljerijska oruđa, protivavionski topovi, haubice, snajperske puške i eksploziv. U dokumentu koji je objavio britanski list Gardijan naziv of šor kompanije sa Kipra preko koje Tešić posluje je prekriven pa nije moguće videti njen naziv.
Gde je i kako Tešić nabavljao artiljeriju ako nije u Srbiji? Ako je nabavljao u Srbiji, ko mu je odobravao kupovinu i izvoz?
„Ono što mogu sa velikom sigurnošću da kažem je da Tešić nije imao pristup vojnom naoružanju u Srbiji u periodu dok sam ja vodio Ministarstvo odbrane. Ne zato što je to bio moj izbor, već zato što je Tešić bio pod sankcijama UN-a. On nije bio jedini iz Srbije koji je bio pod sankcijama, ali je očigledno nastavio tim poslom da se bavi. Tako da ukoliko je imao ugovor sa Jemenom, ili bilo kojom drugom državom, verujem da je robu kupovao na nekom drugom tržištu, a ne u Srbiji", smatra Šutanovac.
"Tešić očigledno ima uticaja u određenom broju zemalja gde može da prodaje svoju robu, ali nisam siguran da bi on bio adekvatan kupac i verujem da mu se ne bi zvanično ni dozvolilo, ali teško može da se kontroliše da li bi on bio neko ko bi imao uticaj, na kraju krajeva i sankcije koje su uvedene prema njemu i još osam lica, indirektno govore da on utiče", navodi Šutanovac.
Da li onda možemo u skorijoj budućnosti očekivati privatizaciju namenske industrije s obzirom na to da, kada su te kompanije u žiži javnosti zbog afera u poslovanju, ne može sa sigurnošću tvrditi da bi za privatizaciju bilo i zainteresovanih.
„Prema mojim saznanjima, upravo iznošenje ovog plana u javnost je za sada stopiralo privatizaciju namenske industrije, ne mogu da znam na koji period. Inače je ovo treći pokušaj da se tako nešto uradi. Jedna od ključnih stavki je što je SDPR uspeo da se izmesti i on se ne nalazi više na toj listi za privatizaciuju. Sam signal da je SDPR to uradio je za mene ozbiljan, jer su veterani i profesionalci koji se nalaze u tom poslu grebali i rukama i nogama da se ne nađu na toj listi, i u tome uspeli. Meni je to dovoljan znak da je to loša varijanta,“ kaže Tepić.
SDPR skinut sa spiska za privatizaciju
„Mislim da je SDPR izuzet iz privatizacije iz političkih razloga, da je uticaj ljudi koji su trenutno na vlasti u Srbiji izuzetno veliki upravo preko SDPR-a. Činjenica jeste da je SDPR osnovan po jednom specijalnom zakonu, ali u međuvremenu je SDPR registrovan i kao proizvođač namenske industrije i mislim da ukoliko bi se išlo u privatizaciju, ne postoji nijedan razlog zbog koga bi SDPR trebao da bude izopšten u odnosu na druge fabrike. Mislim da privatizacija nije adekvatno rešenje", navodi Šutanovac.
Vojni analitičar, Radić navodi pak da su se tom dokumentu našle i sestrinske firme SDPR-a koje su registrovane kao proizvođači, a koje će takođe ući u proces privatizacije. On objašnjava da se SDPR kao javno preduzeće registrovano i za promet i za proizvodnju ne pominje, zbog niza pravnih razloga.
On misli da nacrt o privatizaciji neće odmah biti stavljen pred Vladu na usvajanje, ali takođe misli i da ćemo vrlo uskoro videti taj dokument kao usvojen,“ jer je ovaj dokument sastavio Nenad Miloradović, pomoćnik ministra odbrane, jer savet koji treba da nadgleda privatizaciju se sastoji od njegove mreže ljudi“, tvrdi Radić.
Prema rečima bivšeg ministra odbrane Srbija nema kapacitet da proizvede milijardu dolara godišnje vojne opreme i naoružanja - najoptimističkija procena je da postoje kapaciteti za proizvodnju opreme i naoružanja vredne 500 do 600 miliona dolara.
„Sa druge strane, fabrike dosta solidno rade, sem Krušika, koji nije solventan, ostale fabrike jesu. Postavlja se pitanje – koji je cilj, da li je suština opet u tome da ne zarađuju u meri u kojoj bi mogle. Ali opet, i tu postoji jedna kvaka 22, u naoružanju je glavni onaj koji ima kupca, i koji donosi novac, a ne proizvođač. Nekada čak ne morate biti i najbolji u ponudi, a da dobijete posao,“ kaže za Glas Amerike Dragan Šutanovac.