Sa početkom Zimskih olimpijskih igara, pažnja svetske javnosti usmerena je na Soči. Prema procenama, organizacija tog prestižnog događaja Rusiju će na kraju koštati više od 50 milijardi dolara. I dok troškovi zemalja koje se kandiduju za domaćina najvećeg sportskog događaja na svetu rastu velikom brzinom, postavlja se pitanje koje su koristi, a šta zamke organizovanja olimpijskih igara?
Sada kada je olimpijski plamen stigao u rusko letovalište Soči, svi pogledi biće uprti u sedam novih borilišta duž obale Crnog mora, i novo skijalište svetske klase u obližnjim planinama. Najbolji zimski sportisti sveta biće u centru pažnje tokom 17 dana trajanja Igara, ali kada poslednje medalje budu podeljene, Rusiju čeka veliki zadatak: otplaćivanje najskupljih olimpijskih igara u istoriji.
Problem prekomernog trošenja na organizaciju olimpijskih igara nije ništa novo. Letnje olimpijske igre u Atini 2004. koštale su 11 milijardi dolara i delimično su doprinele dužničkoj krizi u Grčkoj koja i dalje traje.
Veruje se da je organizacija Igara u Pekingu 2008. koštala blizu 40 milijardi dolara, uključujući i izgradnju džinovskog Nacionalnog stadiona – popularno nazvanog „Ptičije gnezdo“ - koji se danas uglavnom ni ne koristi.
Šest godina kasnije, procenjuje se da će Igre u Sočiju biti skuplje od 50 milijardi dolara.
S obzirom na to koliko troškovi organizacije Igara rastu, postavlja se pitanje: zašto uopšte biti domaćin?
Bob Svini predvodi grupu DC2024, čiji je cilj da glavni grad SAD dobije organizaciju Letnjih olimpijskih igara 2024.
“Veliki gradovi moraju da rade velike stvari, a ovo je najveća od svih velikih stvari u svetu sporta”.
Lisa Delpi Neiroti je profesorka sportskog menadžmenta na Univerzitetu Džordž Vašington. Ona objašnjava da gradovi domaćini ne rade to samo zbog novca.
“U slučaju Sočija, oni su želeli vrhunsko skijalište, da stave ljudima do znanja da je Soči deo Rusije i da je kako letnja, tako i zimska destinacija. Kada je reč o Londonu, oni su želeli da renoviraju Ist End. Kada je Njujork bio kandidat, primarni razlog bio je da se napravi novi stadion za Džetse i Džajantse".
Pored toga Delpi Neiroti kaže da olimpijske igre ne moraju uvek da budu ogroman finansijski teret – najveći izdaci su uglavnom izgradnja novih borilišta i infrastrukture, što je slučaj i sa Sočijem.
“Pomislite samo na autoput sa četiri trake koji vodi u planine, ili brzi voz, i sedam novih borilišta u četvrti Adler, koja nisu postojala. Da niste morali da izgradite svu tu infrastrukturu, vaš olimpijski budžet bio bi vrlo razuman”.
Lisa Delpi Neiroti kaže da je na Međunarodnom olimpijskom komitetu (MOK) da izabere grad koji ima najodgovorniji plan i dodaje da Soči baš i nije primer „kako se Igre organizuju na pravi način“.
“Soči je izuzetak. Veoma je retko da će MOK poveriti organizaciju Zimskih olimpijskih igara obklasti koja već nema skijalište”.
Procenjuje se da će Letnje olimpijske igre u Rio de Žaneiru 2016. Koštati 14 milijardi dolara, znatno manje od onoga što su Kinezi potrošli u Pekingu, ili Rusi u Sočiju. Međutim, prema tradiciji, ove procene se povećavaju sve do same ceremonije otvaranja igara.
Sada kada je olimpijski plamen stigao u rusko letovalište Soči, svi pogledi biće uprti u sedam novih borilišta duž obale Crnog mora, i novo skijalište svetske klase u obližnjim planinama. Najbolji zimski sportisti sveta biće u centru pažnje tokom 17 dana trajanja Igara, ali kada poslednje medalje budu podeljene, Rusiju čeka veliki zadatak: otplaćivanje najskupljih olimpijskih igara u istoriji.
Problem prekomernog trošenja na organizaciju olimpijskih igara nije ništa novo. Letnje olimpijske igre u Atini 2004. koštale su 11 milijardi dolara i delimično su doprinele dužničkoj krizi u Grčkoj koja i dalje traje.
Veruje se da je organizacija Igara u Pekingu 2008. koštala blizu 40 milijardi dolara, uključujući i izgradnju džinovskog Nacionalnog stadiona – popularno nazvanog „Ptičije gnezdo“ - koji se danas uglavnom ni ne koristi.
Šest godina kasnije, procenjuje se da će Igre u Sočiju biti skuplje od 50 milijardi dolara.
S obzirom na to koliko troškovi organizacije Igara rastu, postavlja se pitanje: zašto uopšte biti domaćin?
Bob Svini predvodi grupu DC2024, čiji je cilj da glavni grad SAD dobije organizaciju Letnjih olimpijskih igara 2024.
“Veliki gradovi moraju da rade velike stvari, a ovo je najveća od svih velikih stvari u svetu sporta”.
Lisa Delpi Neiroti je profesorka sportskog menadžmenta na Univerzitetu Džordž Vašington. Ona objašnjava da gradovi domaćini ne rade to samo zbog novca.
“U slučaju Sočija, oni su želeli vrhunsko skijalište, da stave ljudima do znanja da je Soči deo Rusije i da je kako letnja, tako i zimska destinacija. Kada je reč o Londonu, oni su želeli da renoviraju Ist End. Kada je Njujork bio kandidat, primarni razlog bio je da se napravi novi stadion za Džetse i Džajantse".
Pored toga Delpi Neiroti kaže da olimpijske igre ne moraju uvek da budu ogroman finansijski teret – najveći izdaci su uglavnom izgradnja novih borilišta i infrastrukture, što je slučaj i sa Sočijem.
“Pomislite samo na autoput sa četiri trake koji vodi u planine, ili brzi voz, i sedam novih borilišta u četvrti Adler, koja nisu postojala. Da niste morali da izgradite svu tu infrastrukturu, vaš olimpijski budžet bio bi vrlo razuman”.
Lisa Delpi Neiroti kaže da je na Međunarodnom olimpijskom komitetu (MOK) da izabere grad koji ima najodgovorniji plan i dodaje da Soči baš i nije primer „kako se Igre organizuju na pravi način“.
“Soči je izuzetak. Veoma je retko da će MOK poveriti organizaciju Zimskih olimpijskih igara obklasti koja već nema skijalište”.
Procenjuje se da će Letnje olimpijske igre u Rio de Žaneiru 2016. Koštati 14 milijardi dolara, znatno manje od onoga što su Kinezi potrošli u Pekingu, ili Rusi u Sočiju. Međutim, prema tradiciji, ove procene se povećavaju sve do same ceremonije otvaranja igara.