Konflikt u Siriji pogađa gotovo sve u zemlji – armiju, pobunjenike, civile i one koji izveštavaju o borbama.
Za većinu sveta, rat u Siriji predstavljaju napadi vlade na stambena područja, slamanje prkosne opozicije koja pokušava da svrgne autokratskog vladara – odnosno sve ono što može da se vidi kroz objektive aktivista i građana.
Za Sirijce koji gledaju provladinu televiziju, to je potpuno drugi svet u kojem je armija prijatelj, a ne neprijatelj. Uvod u izveštaj „El-Akbarije“, dovodi u pitanje verodostojnost onih koji rade za tu televiziju.
Ali novinarka Jara Saleh kaže da se bavi činjenicama, a ne propagandom.
„Postavljam pitanje. Da li je ova priča istinita 100 odsto? 50 odsto? 10 odsto? Pitam, jer kao novinarka moram da pitam.“
Ali Jara Saleh ne prenosi samo vesti. U avgustu je i sama postala vest. Priča kako su nju i njenu ekipu zarobili pripadnici Slobodne sirijske armije koju su predvodili neki strani borci i ubili pomoćnika njenog kamermana.
„Rekla sam im da zadrže mene, a njega puste. Nisu hteli. Rekla sam im da sam im problem ja, jer sam novinarka, ja sam ona koja govori, koja govori protiv njih.“
Njena mučna priča se meša sa vladinom pričom o sukobu – da su legitimni protest preuzeli strani teroristi, uz podršku Zapada i njihovih sunitskih saveznika.
„Ne moramo da pričamo o Sirijcima u zemlji. Više treba da govorimo o ljudima koji nisu Sirijci.“
U međuvremenu, toliko ljudi je izginulo – na obe strane – da mirno rešenje sukoba izgleda dalje nego ikada. Ipak, tvrdeći da je ovo više pravi rat nego pobuna, mnogi vide tračak nade, koliko god sićušan. Direktor „El-Akbarije“ Imad Sara, predstavlja se kao protivnik korupcije – bilo da se radi o šefu vlade, ili nekom drugom – i branitelj Sirije.
„Stojimo uz svoj narod. Zapadni mediji smatraju da branimo određeni režim. To je potpuno pogrešno. Branimo svoju zemlju. Svi živimo zajedno – hrišćani, muslimani, sve zajednice.“
To je stav koji sve više iskazuju nekada nepokolebljive pristalice sistema. Naglašavajući ono što je spolja, neki se nadaju da će moći da prevaziđu unutrašnje razlike. To je poruka koju novinarka Jara Saleh kaže da je pokušala da prenese jednom od svojih otmičara, smrtno ranjenom u akciji njenog oslobađanja.
Nisam mogla da ga spasem, ali sam mu nešto rekla pre nego što je izdahnuo. Rekla sam mu da smo mi Sirijci, a ne čudovišta kao što on zamišlja.“
Za većinu sveta, rat u Siriji predstavljaju napadi vlade na stambena područja, slamanje prkosne opozicije koja pokušava da svrgne autokratskog vladara – odnosno sve ono što može da se vidi kroz objektive aktivista i građana.
Za Sirijce koji gledaju provladinu televiziju, to je potpuno drugi svet u kojem je armija prijatelj, a ne neprijatelj. Uvod u izveštaj „El-Akbarije“, dovodi u pitanje verodostojnost onih koji rade za tu televiziju.
Ali novinarka Jara Saleh kaže da se bavi činjenicama, a ne propagandom.
„Postavljam pitanje. Da li je ova priča istinita 100 odsto? 50 odsto? 10 odsto? Pitam, jer kao novinarka moram da pitam.“
Ali Jara Saleh ne prenosi samo vesti. U avgustu je i sama postala vest. Priča kako su nju i njenu ekipu zarobili pripadnici Slobodne sirijske armije koju su predvodili neki strani borci i ubili pomoćnika njenog kamermana.
„Rekla sam im da zadrže mene, a njega puste. Nisu hteli. Rekla sam im da sam im problem ja, jer sam novinarka, ja sam ona koja govori, koja govori protiv njih.“
Njena mučna priča se meša sa vladinom pričom o sukobu – da su legitimni protest preuzeli strani teroristi, uz podršku Zapada i njihovih sunitskih saveznika.
„Ne moramo da pričamo o Sirijcima u zemlji. Više treba da govorimo o ljudima koji nisu Sirijci.“
U međuvremenu, toliko ljudi je izginulo – na obe strane – da mirno rešenje sukoba izgleda dalje nego ikada. Ipak, tvrdeći da je ovo više pravi rat nego pobuna, mnogi vide tračak nade, koliko god sićušan. Direktor „El-Akbarije“ Imad Sara, predstavlja se kao protivnik korupcije – bilo da se radi o šefu vlade, ili nekom drugom – i branitelj Sirije.
„Stojimo uz svoj narod. Zapadni mediji smatraju da branimo određeni režim. To je potpuno pogrešno. Branimo svoju zemlju. Svi živimo zajedno – hrišćani, muslimani, sve zajednice.“
To je stav koji sve više iskazuju nekada nepokolebljive pristalice sistema. Naglašavajući ono što je spolja, neki se nadaju da će moći da prevaziđu unutrašnje razlike. To je poruka koju novinarka Jara Saleh kaže da je pokušala da prenese jednom od svojih otmičara, smrtno ranjenom u akciji njenog oslobađanja.
Nisam mogla da ga spasem, ali sam mu nešto rekla pre nego što je izdahnuo. Rekla sam mu da smo mi Sirijci, a ne čudovišta kao što on zamišlja.“
