Pre dvadeset pet godina Severnoatlantska alijansa (NATO) pokrenula je vojnu kampanju protiv bivše Savezne Republike Jugoslavije – nakon neuspelih pregovora albanske i srpske delegacije, uz međunarodno posredovanje, o rešavanju krize i sukoba na Kosovu – tadašnjoj jugoslovenskoj i srpskoj pokrajini.
Američka misija pri OEBS-u: Vojna akcija NATO-a bila je krajnja opcija
Okončanje humanitarne krize na Kosovu bio je razlog pokretanja operacije “Saveznička snaga” NATO alijanse, saopštila je Misija Sjedinjenih Država pri Organizaciji za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS) povodom dvadeset pet godina od intervencije Severnoaltantske alijanse u bivšoj Saveznoj Republici Jugoslaviji.
Kako je navedeno u saopštenju američke otpravnice poslova pri OEBS-u Ketrin Braker, vojna akcija bila je krajnja opcija.
“Pošto su iscrpljene sve diplomatske mogućnosti da se zaustavi brutalna kampanja etničkog čišćenja Miloševićevog režima. Upotreba sile NATO alijanse bila je neophodna i legitimna. Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija izrazio je zabrinutost zbog teške humanitarne situacije na Kosovu, sve većeg broja izbeglica i pretnje međunarodnom miru i bezbednosti”, navedeno je u saopštenju američke otpravnice poslova pri misiji OEBS-a.
Istakla je da budućnost Zapadnog Balkana podrazumeva normalizaciju odnosa Srbije i Kosova, uključujući, u konačnici uzajamno, priznanje.
“U potpunosti podržavamo dijalog kojim posreduje Evropska unija – što je jedini put u budućnost koju svi građani Kosova i Srbije zaslužuju”, ukazala je u saopštenju otpravnice poslova pri misiji OEBS-a.
Ketrin Braker je ukazala i da događaji pre četvrt veka nikada neće biti zaboravljeni.
“Sećamo se hiljada nevinih ljudi koji su ubijeni ili nestali, i stotina hiljada proteranih iz svojih domova zbog nasilja Miloševićevog etnonacionalističkog režima i njegovih snaga. Imajući svest o toj mračnoj prošlosti i iskazujući odlučnost da se više nikada ne ponovi Sjedinjene Države su usredređene na budućnost Zapadnog Balkana i evropsku integraciju regiona”, navedeno je u objavi.
Takođe, pozvala je na izgradnju stabilnog, uspešnog, multietničkog i bezbednog Zapadnog Balkana.
“Sjedinjene Države pozdravljaju napredak na putu članstva u Evropskoj uniji. Nastavićemo saradnju sa vama kako bismo osnažili demokratsku vladavinu i poštovanje ljudskih prava, sproveli izborne reforme, unapredili slobodu medija, poboljšali ekonomske integracije, obezbedili multietničku saradnju i poštovanje”, navedeno je u saopštenju otpravnice poslova pri misiji OEBS-a Ketrin Braker.
Četvrt veka kasnije, i dalje se preispituje karakter i legitimitet te vojne akcije – dok joj se sa druge strane, kao zasluga u delu međunarodne javnosti, pripisuje prekid progona albanskog stanovništva sa Kosova, ali i uticaj na pad tadašnjeg autokratskog jugoslovenskog lidera Slobodana Miloševića.
“Potreba da se stane na put užasnom nasilju”, tako dvadeset pet godina nakon bombardovanja NATO alijanse razloge za intervenciju vidi aktuelni pomoćnik američkog državnog sekretara Džejms O’Brajen – u to vreme član američkog tima koji je pregovarao sa predstavnicima kosovskih Albanaca i zvaničnim Beogradom.
"Sve vreme se razgovaralo, a u jesen 1998. Srbija je pokrenula veliku operaciju koja je kosovske civile izložila velikim rizicima. Građanima Kosova sudbina je istrgnuta iz njihovih ruku. Zbog toga se dogodila propast mirovnih pregovora i usledila je primena sile", ukazao je zvaničnik američke administracije zadužen za evropska i evroazijska pitanja.
Đampjero Romano, italijanski brigadni general i šef beogradske vojne kancelarije NATO-a za vezu, smatra da je najuočljiviji učinak vojne intervencije Alijanse - prekid neprijateljstava, uspostavljanje okvira za trajnu bezbednost na Kosovu i stabilnost širom Balkana.
“Alijansa je odigrala ključnu ulogu u okončanju sukoba i humanitarnih kriza koje su se događale u regionu tokom devedesetih. Odluka da se interveniše i pokrene vazdušna kampanja marta 1999. usledila je posle više od godinu dana borbi na Kosovu i neuspešnih napora da se, uz pomoć međunarodnih partnera, konflikt reši diplomatskim putem", ukazao je Romano u pisanom odgovoru za Glas Amerike.
Kako ukazuje portparol Alijanse u vreme NATO kampanje Džejmi Šej, njena svrha bila je zaustavljanje nasilja, pogotovo nad civilima albanske nacionalnosti.
„Trebalo je da omogući odlazak specijalnih policijskih snaga sa Kosova, kao i da se raseljeni i izbeglice, koje su borbe proterale sa Kosova, vrate svojim domovima. U tom humanitarnom smislu, mislim da je operacija bila uspešna – jer je povratak usledio veoma brzo – što nije bio slučaj u većini drugih sukoba. Raspoređene su snage KFOR-a, mirovne misije NATO-a, čija je svrha bila da stvori bezbedno okruženje za sve – uključujući i srpsku populaciju. To je veoma važno istaći", podvlači Šej.
Intervenciji nazvanoj “Saveznička snaga”, koja je počela 24. marta 1999, prethodili su sukobi vojske i policije tadašnje SRJ i snaga Oslobodilačke vojske Kosova kao i ubistva, deportacije i masovni progoni kosovskih Albanaca tokom 1998 i 1999.
Nevladina organizacija Hjuman rajts voč (HRW) navodi da je broj izbeglih i raseljenih Albanaca sa Kosova tokom sukoba bio blizu 863.000. Jedan od ključnih povoda za intervenciju bila je akcija jugoslovenskih snaga u selu Račak na jugu Kosova u kojoj je ubijeno 45 albanskih civila. Tadašnji zvaničnici SRJ tvrdili su da se radilo o legitimnoj akciji protiv naoružanih pobunjenika OVK, ponavljajući da je izveštaj Vilijama Vokera, posmatrača OEBS-a, o tom događaju - lažan.
Konačno, odluka o intervenciji doneta je nakon neuspešnih pregovora delegacija Kosova i SRJ u Rambujeu i Parizu, februara i marta 1999.
“Postojala je velika nada da će biti postignut dogovor kojim bi Milošević pristao da Kosovu vrati status autonomije koje je imalo do 1989. Podrazumevao je referendum o budućem statusu, koji bi se održao nakon tri godine, što nije bilo obavezujuće. Predstanici kosovske delegacije veoma nevoljno su prihvatili te uslove. Želeli su referendum koji bi im odmah mogao doneti nezavisnost. I onda je predsednik Srbije Milan Milutinović početkom 1999. preneo da je Milošević odbacio dogovor i diplomatsko rešenje je propalo", kaže bivši portparol Severnoatlantske alijanse za Glas Amerike.
Nestali na Kosovu
Više od 1.600 ljudi se na Kosovu vodi kao nestalo, podaci su nevladine organizacije Fond za humanitarno pravo.
Među njima je više od 1.100 Albanaca i oko 450 Srba, kao i više od 100 žrtava bošnjačke i romske nacionalnosti.
Četvrt veka nakon NATO intervencije zvaničan broj žrtava još je nepoznat. Država Srbija nikada nije objavila podatke o stradalima, a u javnosti se proizvoljno licitira brojkama između 1.200 i 4.000 ljudi.
Prema zajedničkom bilansu nevladinih organizacija Fond za humanitarno pravo u Srbiji i na Kosovu, koje su 2014. objavili poimeničnu listu, poginulo je 754 ljudi: 454 civila i 300 pripadnika oružanih snaga. Među civilima je 207 srpske i crnogorske nacionalnosti, 219 civila Albanaca, 14 Roma i 14 osoba drugih nacionalnosti. Ukupno je poginulo 274 pripadnika Vojske Jugoslavije/MUP-a, i 26 pripadnika Oslobodilačke vojske Kosova (OVK).
Međunarodna nevladina organizacija Hjuman Rajts Voč (HRW) utvrdila je da je ubijeno između 489 i 528 civila. Takođe, u njenom izveštaju iz 2000. navedeno je da nema dokaza da je NATO tokom kampanje počinio ratne zločine. Ipak, zaključeno je da je Alijansa prekršila međunarodno humanitarno pravo.
“Da li je legalno napadati elektroenergetsku infrastrukturu jedne države u kojoj civili zavise od snadbevanja strujom? U Iraku je od toga zavisila distribucija vode i klimatizacija, a u Srbiji svakodnevni život stanovništva. Grupe za zaštitu ljudskih prava tvrde da nije, jer šteta koju uzrokuju po civile ne opravdava eventuelne prednosti na bojnom polju. Bili smo u mogućnosti to da potvrdimo kada smo otišli u Jugoslaviju, pogotovo zbog načina na koji je napadnut elektroenergetski sistem i posledica koje je to imalo na Miloševićevo razmišljanje i sposobnosti tadašnje vojske”, ukazuje Bil Arkin, vojni stručnjak i autor izveštaja Hjuman Rajts Voča o civilnim žrtvama za vreme NATO kampanje u bivšoj SRJ.
Takođe, podvukao je da je upotreba kasetnih bombi u napadima na vojne objekte u čijoj blizini ima civila, što ih direktno ogrožava, isto predstavlja kršenje međunarodnog humanitarnog prava.
Pavković, Šainović i Lazarević
Nebojša Pavković, haški je osuđenik i bivši komandant Treće armije Vojske Jugoslavije tokom sukoba na Kosovu. Bio je načelnik Generalštaba Vojske Jugoslavije od 2000. do 2002.
Aprila 2005. predao se Međunarodnom krivičnom sudu za bivšu Jugoslaviju u Hagu. Pravosnažno je osuđen na 22 godine zatvora za zločine protiv čovečnosti i ratne zločine tokom na Kosovu. Od 2014. kaznu izdržava u Finskoj.
Nikola Šainović, haški osuđenik i bivši potpredsednik Vlade Srbije, pravosnažno je osuđen pred Haškim tribunalom na zatvorsku kaznu u trajanju od 18 godina za zločine protiv čovečnosti i kršenje zakona i običaja ratovanja na Kosovu od 1. januara do 20. juna 1999. godine.
Nakon odslužene dve trećine kazne, koju je služio u Švedskoj, 2015. godine pušten je na slobodu.
Tribunalu se predao aprila 2002.
Vladimir Lazarević, haški osuđenik i general koji je komandovao Prištinskim korpusom i Trećom armijom Vojske bivše Savezne Republike Jugoslavije, pred Haškim triibunalom pravosnažno je osuđen na 15 godina zatvora zbog ratnih zločina nad Albancima na Kosovu.
Kazna mu je, nakon žalbe, umanjena na 14 godina zatvora.
Na slobodu je pušten, decembra 2015, pošto je odslužio dve trećine zatvorske kazne na koju je bio osuđen.
Vladimir Lazarević se Haškom tribunalu predao 2005. godine.
“Zapravo su iskustva iz Srbije i Iraka dovela do uspostavljanja Međunarodne konvencije o zabrani kasetnih bombi i municije”, navodi Arkin.
Inače, uprkos posledicama koje je kasetna municija izazvala tokom NATO intervencije, Srbija se još nije pridružila državama koje zagovaraju njenu zabranu.
NATO intervencija okončana je sporazumom u Kumanovu, gradu u Severnoj Makedoniji, 10. juna 1999. Vlasti u Beogradu saglasile su se sa povlačenjem vojske i policije, a Kosovo se našlo pod upravom administracije Ujedinjenih nacija.
Istovremeno, Kosovo su napustili brojni građani srpske nacionalnosti koji se nikada nisu vratili. U publikaciji Hjuman rajts voča (HRW) navedeno je da je do kraja 2000. taj broj iznosio više od 210.000 Srba.
“Svako malo uzmem novine i vidim da se nešto dešava na Kosovu, da su nemiri. Naravno ne u razmerama ratova tokom kasnih devedesetih. Ali, ne deluje da se dogodilo pravo pomirenja između srpskog i albanskog stanovništva. Vidimo da ni međuetničke tenzije u Bosni nisu nestale. Dakle, pretpostavljam da biste mogli reći da je intervencija u oba sukoba (Kosovu i u Bosni, prim. aut) bila uspešna jer je nivo nasilja očigledno mnogo niži. Ali u smislu postizanja dugoročnog mirnog rešenja, međuetničkih pitanja i Bosne i Kosova, nisam siguran. Nisam siguran šta nosi budućnost”, ukazuje za Glas Amerike Kristofer Lejn - profesor međunarodnih odnosa i kritičar NATO intervencije u bivšoj SRJ i uloge američke administracije u njoj.
Četvrt veka od okončanja sukoba, Srbija i Kosovo - koje je februara 2008. proglasilo nezavisnost, što srpske vlasti ne priznaju, nalaze se u limbu dijaloga o normalizaciji odnosa.
Razgovori kojima posreduje EU vode se u senci ruske agresije na suseda Ukrajinu. Istovremeno, Rusija nastavlja da gaji bliske veze sa Srbijom, čiji građani sve uočljivije iskazuju antizapadno raspoloženje.
“Upotreba vojne sile 1999. nesumnjivo je pozitivno uticala na razrešenje sukoba i kasnije uspostavljanje kosovske države. Srbija je, sa druge strane, ostavljena sa klicom nezadovoljstva u veoma nepovoljnoj situaciji. Međutim, da li odgovornost za to treba tražiti isključivo u vojnoj intervenciji? Mislim da ne – jer je poznat primer Mađarske, koja je takođe problematična. Uprkos tome što nikada nije bila meta napada, već je članica NATO-a i uz to primalac pomoći Alijanse tokom godina”, primećuje vojni stručnjak i novinar Bil Arkin.
Ankete iz godine u godinu smanjenje podrške građana Srbije članstvu u EU, izostanak podrške sankcijama Rusiji zbog agresije na Ukrajinu, i protivljenje priznanju nezavisnosti Kosova. S druge strane, Moskva često koristi NATO bombardovanje Jugoslavije kao opravdanje sopstvenih akcija, i adut u antizapadnoj propagandi na Balkanu. Srbija je, uz Tursku, kandidatkinja za članstvo u Evropskoj uniji, koja Rusiji nije uvela sankcije zbog brutalne agresije na suseda Ukrajinu.
Postavlja se pitanje da li je zapadna vojna intervencija Srbiju gurnula u ruke Moskvi.
Suđenje Slobodanu Miloševiću
Slobodanu Miloševiću, bivšem predsedniku Srbije i nekadašnje Savezne Republike Jugoslavije, sudilo se pred Haškim sudom po optužbama za zločine počinjene u Hrvatskoj i na Kosovu, kao i za genocid u Bosni i Hercegovini.
Sudski proces protiv njega počeo je februara 2002. godine. Milošević je preminuo marta 2006. u pritvoru Tribunala - usled čega su sudije istog meseca proces protiv njega proglasile završenim.
„Uzrok pada podrške članstvu je to što proces dugo traje. Biće potrebno još nekoliko godina dok Srbija bude spremna za članstvo. Poznato je i da Rusija podržava Srbiju u vezi sa politikom koju u Kosovu vodi u Ujedinjenim nacijama. Ali, uveren sam da je imidž Srbije kao ruske saveznice prenaglašen. Što Srbija bude bliža članstvu – biće potrebno da odluči gde želi da se nađe", uveren je Džejmi Šej - bivši predstavnik za medije NATO alijanse.
U godini u kojoj se zbraja četvrt veka NATO intervencije – Evropu i Bliski istok potresaju dva oružana sukoba: ruska agresija na Ukrajinu i konflikt Izraela i ekstremista Hamasa. Za to vreme više balkanskih država, poput Srbije, Kosova i Hrvatske se naoružavaju ili razmatraju uvođenje obaveznog vojnog roka - što njihove vlasti obrazlažu nastojanjima za očuvanjem mira i stabilnosti.
Bil Arkin podvlači da je umesto toga - mnogo važnija demokratizacija država i društava.
“Obavežno služenje vojnog roka trebalo bi, na neki način, da bude upareno sa izgradnjom institucija neophodnih za postizanje stvarne bezbednosti za sve u uslovima mira. To, nažalost, nije ostvareno nigde na svetu, a pogotovo ne u balkanskim državama. Nadam se da će nacije proistekle iz Jugoslavije nastaviti da se razvijaju kao demokratije – bez opterećenja ratne prošlosti. Upravo to onemogućava društva da koegzistiraju u miru”, zaključuje u razgovoru za Glas Amerike - vojni stručnjak i autor izveštaja Hjuman Rajts Voča o civilnim žrtvama za vreme NATO kampanje u bivšoj SRJ.
Dvadeset pet godina posle sukoba, uz izostanak ozbiljnih inincijativa za pomirenje, pred Srbijom i Kosovom i dalje ostaje izazov normalizacije odnosa. Reč je o dogovoru koji bi, kako učestalo međunarodni posrednici podsećaju njihove lidere, trebalo da omogući kvalitetniji život i boljitak njihovim građanima: Srbima, Albancima i pripadnicima manjiskih populacija.