Film „U zemlji krvi i meda“ je ljubavna priča koja se razvija uporedo sa brutalnim zločinima rata u Bosni i Hercegovini. U pitanju je rediteljski debi holivudske zvezde Andjeline Džoli. Film je premijerno prikazan u Beogradu, bez mnogo pompe, pošto je Džoli otkazala svoj dolazak na premijeru zbog pretnji nasiljem. U glavnom gradu Srbije film je dočekan sa ogorčenjem i pre nego što je počeo da se prikazuje.
Prethodne nedelje, u Sarajevu, Džoli i njen film, koji oživljava užase genocidnog rata, dobili su ovacije više hiljada gledalaca. “U zemlji krvi i meda” počeo je da se prikazuje u Beogradu u samo dva bioskopa, bez ikakve reklamne kampanje. Nedeljama pre nego što je stigao, film je izazvao gnevne naslove u medijima i osude u Srbiji. Kritičari, medju kojima su istaknuti glumci i reditelji, nazvali su film holivudskom propagandom i površnim ostvarenjem jer opisuje samo srpsku agresiju nad bosanskim muslimanima i Hrvatima u ratu u kojem je, prema procenama, ubijeno 100,000 ljudi, pretežno civila.
Mnogi Srbi kažu da su umorni od toga što ih medjunarodna zajednica žigoše kao zlikovce, tvrdeći da su zverstva činile sve strane u konfliktu koji je trajao od 1992. do 1995. godine.
Ana Marjanović kaže da je bila spremna da pruži šansu filmu, ali je ostala razočarana. “Moj osnovni utisak je da je to loš film. A druga stvar je što je suviše jednostran. Iako je želela da pošalje odredjenu poruku, ta poruka se izgubila, bar kada je reč o ljudima u Srbiji, a to je šteta. Ovo je bila još jedna šansa da se nešto objasni, ali ona to nije uradila.”
Mnogi Srbi dele duboko osećanje frustriranosti – koje često pojačava politička retorika - da se imidž Srbije nije promenio iako je od rata prošlo toliko vremena. Profesor istorije Predrag Marković kaže da Srbi osećaju da ne mogu da pobede.
“Mnogim Srbima se čini da se vodi konstantna kampanja protiv njih, koja se odvija u zvaničnoj politici, a bura koja je nastala oko filma Andjeline Džoli je samo novi dokaz za njih da je medjunarodna zajednica protiv Srba. Oni smatraju da su prikazani samo kao loši momci koji treba da se demonizuju u politici kao i u umetnosti.”
Film, čija se radnja odvija za vreme rata, prikazuje tragičnu ljubavnu vezu mlade Bošnjakinje i srpskog vojnika koji upravlja logorom u kojem je ona zatvorena. Scene silovanja i masovnih ubistava su eksplicitne i brojne, što je uvredilo neke u publici.
Srbi nisu posebno spremni da preispitaju svoju ulogu u ratu, ali Miloš Urošević smatra da njegova zemlja mora da se suoči sa zločinima koji su počinjeni.
“Mislim da je rediteljka prikazala stvarnu sliku rata u Bosni. To nije bio gradjanski rat. Bio je to rat protiv civilnog stanovništva. To je bila srpska agresija nad Bosnom i Hercegovinom, a sistematsko silovanje Bošnjakinja bilo je ratna taktika.”
Film je počeo da se prikazuje u važnom trenutku za Srbiju, uoči opštih izbora i u jeku frustracija u vezi sa nastojanjima zemlje da se pridruži Evropskoj uniji. U skladu sa zahtevima Unije, Srbija je prošle godine izručila Medjunarodnom sudu u Hagu dvojicu najviših optuženika za ratne zločine, a prvi put je i zvanično osudila masovno ubistvo civila koje su izvršile srpske snage u Srebrenici.
Medjutim, evropske integracije je dodatno usporio teritorijalni spor u vezi sa Kosovom, što je mnoge u Srbiji dodatno razjarilo jer su to doživeli kao uslov za medjunarodno prihvatanje koji se stalno izmiče i menja, a to je sve poslužilo kao platforma za nacionalističke političare.
Reditelj Stevan Filipović, čiji je film iz 2010. o fudbalskim huliganima neo-nacistima osvojio medjunarodna priznanja, kaže da je nacionalistička ideologija u Srbiji ostavila malo prostora za javnu debatu.
"Nacionalisti samo traže način da promovišu svoje ideje. Tako da čitava prašina koja se digla oko filma koji je Andjelina Džoli snimila kao rediteljka nije usmerena protiv samog filma. Ona je prevazišla tačku kada se radilo samo o tom, konkretnom filmu, i vratili smo se istim, starim pričama. Tvrdeći da je to antisrpski film oni pokušavaju da negiraju da su se te stvari dogodile tokom rata, i to je jedan od većih problema sa kojima se ovde suočavamo.”
Marković, istoričar, i drugi kritičari, kažu da ne poriču ono što se dogodilo za vreme rata. Medjutim, oni podsećaju na zločine koje su počinile druge strane. Marković takodje osporava izveštaj UN u kome je zaključeno da su srpske snage tokom rata silovale izmedju dvadeset i pedeset hiljada Bošnjakinja.
Mišel Džarvis je pravna savetnica tužilaštva Haškog tribunala. Ona kaže da su slučajevi koji su vodjeni uspostavili pravo sudskih presedana, da su silovanje i seksualno nasilje Srba nad Bošnjacima bili ne samo sistematični i široko rasprostranjeni, već i korišćeni u okviru ostvarenja cilja etničkog čišćenja.
"Mislim da je suština u tome da imamo veliki broj slučajeva i vidimo da se razvija pravo presedana, kako se više penjemo uz lanac komande. Imamo potvrdu da je seksualno nasilje strateški korišćeno u tom konfliktu kao ratno oružje.”
Andjelina Džoli izjavila je da se nada da će njen film o silovanjima i brutalnosti u ratu u Bosni i Hercegovini otvoriti dijalog u regionu u kome i dalje postoje duboki ožiljci tog rata. Medjutim, u bioskopu u Beogradu u četvrtak uveče, većina Srba rekla je da film nije uradio mnogo više od ponovnog isticanja najgorih stereotipa.