Linkovi

Ruski staroverci našli dom na Aljasci


Aljaska je najveća, pa opet jedna od najmanje naseljenih američkih država. U njoj živi samo nešto više od 741.000 ljudi – radnici u industriji nafte, avanturisti iz svih delova SAD, starosedeoci Aljaske i imigranti... Deo tog složenog kulturološkog mozaika je i grupa ruskih „staroveraca“. Pre skoro 50 godina, izgradili su selo zvano Nikolaevsk na poluostrvu Kinaj na Aljasci.

Staroverci su se otcepili od Ruske pravoslavne crkve u 17. veku zbog promena koje je uveo patrijarh. Zbog toga i zbog promenjene političke situacije mnogi su morali da pobegnu iz zemlje.

"S dolaskom komunizma, u početku je sve bilo u redu ali onda su počeli da dolaze u naše kolibe i sve nam uzimaju. Naš narod je navikao da ima velike porodice kao što je mi imamo sada. Ali morate da hranite toliku decu a oni bi samo došli i sve pokupili. Krompir iz podruma ili bilo šta drugo – samo bi napunili torbe. Majke su plakale – kako ćemo da hranimo decu? Oni bi rekli – “Bacite decu psima, oni će ih pojesti”, kaže majka Irina Fefelova, udovica sveštenika.

Strahujući od hapšenja, starovernici su pobegli preko granice u Kinu, gde su se bavili lovom.

"Rodila sam se u Kini. Živeli smo tamo neko vreme. Onda se život ponovo pogoršao sa komunistima. Roditelji su nam pobegli od komunista – pobegli iz Rusije u Kinu, onda smo iz istog razloga pobegli iz Kine – otišli u Brazil a iz Brazila u Oregon.”

Deo zajednice se nastanio u Oregonu, drugi su otišli na Aljasku – poslednju granicu. U to vreme, porodica Fefelov je već imala sedmoro dece. Još četvoro je rođeno na Aljasci.

"Odveli smo decu u planine da sačuvamo Isusovu veru. Deca, kao deca, tumarala su gradom... Ribolov je bio dobar, moglo je da se živi od toga. Sve ovde je bilo pustinja, mi smo sve započeli. Onda su Amerikanci počeli da dolaze, dopada im se ovde, mirno je, ima malo ljudi, nema mnogo automobila.”

Na Aljasci, ova grupa se i dalje moli na crkvenoslovenskom jeziku. Ali mlađa generacija više voli engleski.

"Deca nam dobro govore ruski, govorimo pravilan ruski u porodici. Ali njihova deca ne govore ruski – dođu kod mene i ne mogu da kažu baki šta im treba. Teško je. Šteta zbog unuka… Sada, kada se završi služba, Otac počinje da im čita priče na engleskom. Jer od službe ne razumeju ni reč.”

U selu živi oko 300 ljudi. Muškarci žive od ribolova i povremeno grade ribarske čamce po kojima je Nikolaevsk nekada bio poznat.

“Napravili smo više od 100 čamaca. Oni i dalje plove, dobro su očuvani. Umesto da naruče nove, ljudi ih samo prodaju drugima. Ali mi i dalje pravimo neke…”, priča Denis Fefelov.

Žene u Nikolaevsku nose sarafane – rusku narodnu nošnju – koju same šiju. Muškarci nose brade i ruske košulje. Ništa tu nije neobično ljudima u susednim mestima.

“Živimo ovde već 40 godina. Možda će neki turisti pomisliti da nosimo čudnu odeću. Ali meštani nas znaju.”

Rođen u Brazilu, Denis Fefelov je došao u SAD kada je imao tri godine. On je sin pokojnog sveštenika starovernika – Kondrata Fefelova. Denis uči decu crkvenim pesmama. Tečno govori ruski kao i crkvenoslovenski, ali vesti na televiziji gleda na engleskom i ne okleva kada ga upitate za nacionalnost.

“Amerikanac, naravno!”

U kući majke Irine stoji polica puna crkvenih knjiga – od kojih je neke rukom prepisivao njen pokojni muž. Jedan ćošak je ukrašen ikonama, izvezenim peškirima i goblenima – a pored njih visi portret bivšeg američkog predsednika Džona Kenedija.

Facebook Forum

XS
SM
MD
LG