U današnjoj polarizovanoj političkoj klimi, gde neke ljude povezuje nepoverenje prema ljudima drugih rasa, uverenja i seksualne orijentacije - kako naučiti mlade da budu tolerantniji? To je tema inicijative „Nema mesta za mržnju“, koja polazi od pretpostavke da se mržnja i predrasude uče, ali da se ljudi mogu i odučiti od njih, promovisanjem neisključivosti i tolerancije. Program se primenjuje u stotinama američkih škola a prosvetni radnici kažu da je ideja – početi rano, i sa malim gestovima pažnje. Glas Amerike posetio je osnovnu školu u Rokvilu, u predgrađu Merilenda, koja primenjuje tu inicijativu.
U osnovnoj školi Koledž Gardens, deca su izložena različitostima od malih nogu, jer imaju drugare čije porodice potiču iz više od 40 zemalja.
“Koledž Gardens je izuzetna škola I imamo neke fantastične đake ali nijedna osoba u ovoj školi nije savršena. Želja da stalno učimo i razvijamo se i prihvatamo jedni druge je nešto na čemu mi neprekidno radimo i čemu težimo”, kaže direktorica Stejsi Rogovoj.
Program “Nema mesta za mržnju” primenjuje se od 4. razreda osnovne pa do kraja srednje škole. Uz pomoć nastavnika i roditelja, sami đaci smišljaju načine da promovišu plemenitost i otvorenost prema drugima – od toga da kažu nešto lepo drugu ili drugarici, otvore nekome vrata ili se postaraju da niko ne jede ručak sam u kafeteriji.
"Želeo bih da pomognem deci iz celog sveta ako ih neko maltretira jer niko ne sme da misli da nije dovoljno dobar”, ističe učenik četvrtog razreda Mičelo.
Liga za borbu protiv defamacije započela je inicijativu 1999. posle masakra u srednjoj školi Kolumbajn u Koloradu. Danas je program aktivan u više od 1700 američkih škola.
“Ovde u Vašingtonu pokrenuli smo inicijativu Nema mesta za mržnju početkom 2016, kao odgovor na klimu u našim školama, koja je nastala kada je vrlo polarizujuća retorika političkih kampanja širom zemlje počela da se preliva u naše učinioce”, objašnjava Set Gordon-Lipin iz Lige.
Neki učenici pronalaze inspiraciju u mladim aktivistima kao što je Hana Mangat. Kada je imala 12 godina, osnovala je organizaciju “Deca Sika pomažu drugima” nakon što je je jedan ultradesničar ubio šestoricu vernika u hramu Sika u Viskonsinu, misleći da je reč o muslimanima.
“Upijamo stvari iz svoje okoline bez obzira na to da li nam se nešto eksplicitno kaže ili ne, a mislim da u ovom trenutku ne uče nas dovoljno da mržnja nije okej. Mislim da trenutno postoji mnogo ljudi koji pristaju I dozovljavaju da se siri mrznja.”
Iako je 4. razred osnovne škole identifikovan kao vreme kada su deca dovoljno zrela da se uključe u program „Nema mesta za mržnju“, stručnjaci smatraju da odvikavanje od predrasuda treba da počne zapravo mnogo ranije.
"Pre svega, naše vrednosti potiču iz naših porodica a deca počnu da razvijaju svoje stavove prema različitostima, prema rasi, polu i normama u vezi sa tim pojmovima već oko svoje treće godine. Mnogi ljudi nisu ni svesni koliko rano razvijamo te percepcije”, kaže Set Gordon-Lipkin.
Inicijativa “Nema mesta za mržnju” vidi se i kao način da se spreče nasilje i anskioznost kod mladih, koji mogu da doprinesu problemima mentalnog zdravlja a potencijalno i tragedijama kao što su pucnjave po školama.
"Svi želimo da se povežemo sa nekim i deo ove inicijative je da, uprkos tome koliko drugačije izgledamo ili koliko nam se uverenja razlikuju, tipično uvek postoji neka tačka koja nas povezuje”, smatra nastavnica Šonte Fičard Spa.
Dakle, kako mlada deca mogu da pomognu da zaštite prijatelja koji je žrtva vršnjačkog maltretiranja?
“Rekao bih im – molim vas prestanite. Svi smo isti, iako smo različite rase”, poručuje Nejt, učenik četvrtog razreda.
To je poruka koju program pokušava da proširi – dete po dete.