Celodnevna briga o dvoje predškolske dece u Americi može da košta roditelje trideset pet hiljada godišnje, čak i više, a dadilja koja živi u kući sa porodicom mogla bi biti još veći izdatak. Visoki troškovi brige o deci naveli su mnoge roditelje da se prijave takozvani au pair program Stejt departmenta koji mladima iz celog sveta da do godinu dana žive u američkoj porodici i brinu o deci, a pored smeštaja i hrane dobijaju i džeparac.
Gitika Kol, živi sa dva sina u saveznoj državi Merilend. Učestvuje u programu Stejt departmenta, za dolazak dadilja iz inostranstva, od 2015. godine.
"Ima mnoštvo razloga zbog kojih je zašto je taj program dobar za našu porodicu. Jedan od njih je definitvno kulturna razmena, a drugi razlog je njegova pristupačanost", kaže Gitika Kol.
O Gitikinoj deci brine Ketrin Rodrigez, koja u rodnom Meksiku studira međunarodne odnose.
"Dopada mi se taj program, uživam da budem sa decom i želim da usavršim engleski. Mislim da je ovo najbolji način za to", objašnjava Rodrigez.
Ketrin i drugi učesnici programa u Americi borave na vizi za razmenu J1. Pristaju da rade do deset sati dnevno ili četrdeset pet sati nedeljno, slobodne su jedan vikend mesečno i imaju dve nedelje odmora. Gitika Kol kaže da dadilja Ketrin prevashodno vodi računa o deci.
"Ona brine od dečijim stvarima, sprema nam ručak, a deci priprema doručak. Vozi mlađeg sina u školu. Posle škole preuzima starijeg sina i vodi ga na vannastavne aktivnosti. Ide sa njima u biblioteku, kupa ih i daje im večeru. Nekoliko puta tokom nedelje skuva nešto za celu porodicu", kaže Gitika Kol.
Za sav taj rad, porodica domaćin je plaća sto devedeset pet dolara i sedamdeset pet centi i još pet stotina dolara centi nedeljno za obrazovanje. Međutim novac se brzo troši na prevoz, proizvode za ličnu higijenu i duge stvari, pa ima dana kada Ketrin Rodrigez mora da traži novčanu pomoć od porodice u Meksiku.
Kritičari, poput Danijela Koste sa Instituta za ekonomsku politiku, kažu da program treba da se potpuno izmeni.
"Kriza oko brige o deci u Americi ne može se rešiti iskorišćavanjem nedovoljno plaćenih radnika iz inostranstva. Treba uložiti u taj sistem I osigurati da oni koji vode brigu o deci budu i adekvatno plaćeni", kaže Kosta.
Agencije, koje uz odobrenje vlade, regrutuju dadilje iz inostranstva odbacuju te kritike. Međutim, u julu prošle godine, pristale su da isplate 65 miliona dolara za poravnanje na osnovu tužbe da su dadilje plaćali manje od federalne i državne minimalne cene rada.
Agencije kažu da je je početna zarada učesnika programa 7 dolara I 25 centi, od čega se oduzima 40 odsto za stan i hranu što znači da su plaćeni samo 4 dolara i trideset pet centi na sat.
Kao većina roditelja, Gitika Kol je veoma zadovoljna programom i kaže da postoje razni načini da se nagrade dadilje, uključujući i slobodnim danima za praznike.
“Dajemo im više od propisanog, mi volimo naše dadilje iz inostranstva I vodimo računa o njima. Želimo da se rado sećaju vremena provedenog sa nama. To je više od posla. To je način života i obostrana korist."
Iz agencije koja je sponzorisala Ketrin Rodrigez rekli su da porodica domaćin može da plaća više, ako želi. Isto su ponovili i iz Saveza za međunarodnu razmenu.
Međutim, dadilje to nisu znale ranije, ali od jula 2019. agencije sponzori su dužni da ih o tome informišu.
Federalni apelacioni sud Masačusetsa nedavno je presudio da agencije sponzori moraju da plaćaju dadilje najmanje dvanaest dolara i sedamdeset pet centi na sat, što je minimalna cena rada u toj državi.
Kao i mnoge druge dadilje iz inostranstva, i Ketrin uživa u svom poslu i ne prigovara, bar ne otvoreno, da je malo plaćena. Ona se nada da će tokom boravka u Americi upoznati kulturu I običaje ove zemlje što je bio i razlog da se prijavi za ovaj program.