„Sjedinjene Države su sada na vrhuncu svetske moći. Ovo je svečani trenutak za američku demokratiju. Jer uz primat moći ide i odgovornost za budućnost koja izaziva strahopoštovanje. Ako pogledate oko sebe, morate spoznati ne samo osećaj izvršene dužnosti, već i anksioznost da ne padnete ispod nivoa dostignuća“.
Od istorijskog govora britanskog premijera Vinstona Čerčila u mestu Fulton u Misuriju, u kojem je prvi put pomenuo i „gvozdenu zavesu“ koja deli Evropu na istok i zapad, prošlo je skoro sedam decenija, ali uloga američke demokratije nije se promenila, a svet se u iščekivanju predsedničkih izbora suočava sa novim sukobima i podelama, sve češće gledajući ka Beloj kući i Vašingtonu.
Kako sada stoje stvari, u novembru će američki birači, kao i pre četiri godine, birati između demokrate i aktuelnog predsednika Džoa Bajdena i republikanca Donalda Trampa, a ishod glasanja imaće značajan uticaj na spoljnu politiku SAD, samim tim i na rat u Ukrajini, odnose sa Kinom, sukob na Bliskom istoku, kao i neka evropska pitanja, među kojima je i Balkan.
“Pošto su SAD verovatno najmoćnija zemlja na svetu, sa najvećom ekonomijom i uticajem, na svakom kontinentu i u svakoj državi, njene odluke odjekuju. Takođe, američka kultura je velika i usvajaju je ljudi širom sveta. Dakle, ono što se dešava u Americi ima uticaj. Ovi izbori, ako budu Donald Tramp i Džo Bajden, zaista će odrediti pravac Amerike, tok događaja, saveznike, spoljnopolitičke prioritete, unuutrašnju politika, a pokazaće i stanje naše demokratije. Mnogo toga je na kocki”, rekao je za Glas Amerike Lenard Stajnhorn, profesor Američkog univerziteta u Vašingtonu.
Budućnost NATO alijanse i rat u Ukrajini
Za Kristofera Prebla iz vašingtonskog Stimson centra, američki predsednički izbori su u očima sveta dodatno dobili na težini pre osam godina, kada se pojavio Tramp i počeo da zagovara znatno drugačiju spoljnu politiku u odnosu na kontinuitet koji su dve stranke, demokratska i republikanska, uglavnom uspešno negovale decenijama pre toga. „Nije to baš sproveo, ali je bar pričao o tome. I zato mislim da su možda izbori sada važniji za druge zemlje zbog potencijala da bi se spoljna politika SAD zapravo promenila u zavisnosti od toga ko bude izabran“, navodi Prebl za Glas Amerike.
“Kao predsednik, on zapravo nije napravio toliko promena koliko bi očekivali, s obzirom na njegovu retoriku. Tako je, na primer, broj američkih trupa u Evropi kao deo NATO saveza zapravo rastao, kao i broj zemalja u NATO-u za vreme Trampa”.
Ipak, Prebl smatra da bi u slučaju Trampove pobede ovaj put zaista moglo da dođe do smanjenja američkih trupa u NATO, što bi “potkopalo kredibilitet alijanse”.
Džefri Fridman, profesor Dartmut koledža i gostujući predavač na Harvard univerzitetu, ocenjuje da je jedna od glavnih razlika između Bajdena i Trampa upravo u tome kako vide američku ulogu u svetu u narednom periodu.
“To se posebno vidi kod pokušaja Bajdena da ima podršku iz evropskih prestonica, dok Tramp ima znatno odbojniji način kojim se bavio Evropom. Mislim da je to razlika koju biste očekivali da vidite između kandidata ako budu na funkciji. Takođe, vidimo veoma oštro razmimoilaženje o tome kako razmišljaju o ratu u Ukrajini. To su dva primera iz važnih oblasti politike u kojima će izbor glasača verovatno imati prilično važan uticaj na američku ulogu u svetu u naredne četiri godine”, objašnjava Fridman za Glas Amerike.
Profesor Kristofer Prebl navodi da bi drugi mandat Bajdena predstavljao kontinuitet u američkoj spoljnoj politici i načinu na koji se Bela kuća ophodi prema saveznicima.
“Bajden je u više navrata potvrdio posvećenost SAD prema Evropi, a to je, naravno, ubrzano ruskom invazijom na Ukrajinu, dodavanjem dve nove članice NATO-a, Švedske i Finske. Iako su 2020. mnogi bili zabrinuti da se alijansa raspada, ona je postala važnija. Jedini izuzetak od toga je, rekao bih, to što su predsednik Bajden i drugi američki lideri sve više fokusirani na Aziju, na takmičenje sa Kinom. Ako bi Bajden zaista želeo da ispuni tu posvećenost i istakne Aziju, na neki način ostavivši Evropu u drugom planu, to bi stavilo više odgovornosti na pleća ostalih članica NATO-a ili čak EU.”
Predsednik Bajden i demokrate se već nekoliko meseci suočavaju sa problemima da se u Kongresu usvoji paket vojne pomoći za Ukrajinu, pošto republikanci traže da se uvaže njihovi zahtevi za uvođenje jače imigracione politike.
“Pokušavaju to da reše na Kapitol Hilu sada i zato je Ukrajina veliko pitanje. Bajden je nervozan zbog toga kako SAD iskazuje posvećenost Ukrajini i nemogućnosti da se prikupe sredstva, bez neke vrste dogovora o imigraciji. Na mnogo načina su ove dve stvari povezane”, kaže Stajnhorn.
Bliski istok i Azija
Lenard Stajhnhorn sa Američkog univerziteta kaže da bi Trampov povratak na vlast mogao da donese Americi i formiranje savezništva sa potpuno drugačijim partnerima u inostranstvu, ali da bi moglo da utiče i na način na koji se SAD odnose prema sukobu Izraela i Hamasa na Bliskom istoku.
“Pitanje je kojim saveznicima bi Trampova administracija dala prioritet u odnosu na Bajdenovu. Tramp bi mogao da se zbliži sa Viktorom Orbanom, dok bi Bajdenu to možda bilo neprijatno. To će sigurno imati uticaj na Bliski istok, s obzirom na situaciju sa Izraelom i Palestincima i arapskim zemljama. Kina je još jedno veliko pitanje, kao i to koliko će se SAD baviti Centralnom i Južnom Amerikom, kao i Afrikom”.
Najnovija epizoda bliskoistočne kriza je počela 7. oktobra napadom palestinske ekstremističke organizacije Hamas u kojoj je ubijeno 1.200, a oteto 240 ljudi. Izrael je odgovorio ofanzivom na Pojas Gaze u kojoj je do sada ubijeno više od 25.000 ljudi. SAD tradicionalno podržavaju Izrael, što je dovelo do podela u biračkom telu Demokratske stranke, dok su republikanci znatno jedinstveniji po tom pitanju.
“Pogledajte kako se mnogi američki Jevreji osećaju, zatim muslimani ili Amerikanci arapskog porekla. To bi moglo da igra veliku ulogu, na primer, u državi Mičigen, koja ima prilično veliku populaciju Amerikanaca arapskog porekla i od kojih su mnogi glasali za Džoa Bajdena 2020. Ali oni se možda distanciraju zbog Bajdenove pune podrške Izraelu, iako to vremenom može da se promeni”.
Kristofer Prebl podseća da je aktuelna administracija u Beloj kući do prošle jeseni verovala da neće morati previše da se bavi mogućnošću sukoba na Bliskom istoku.
“Čak je savetnik za nacionalnu bezbednost Džejk Salivan pre rata rekao da Bliski istok dugo nije bio tako miran. Zažalio je zbog toga, a brutalni napad Hamasa na Izrael, a zatim i odmazda koja je usledila, to potpuno poremetili. I sada postoji stvarna opasnost od eskalacije rata kao što je to slučaj sa napadima Huta na brodove i nekim napadima u Iraku i drugde. Tako da mislim da se ni predsednik Bajden, ni predsednik Tramp ne bi želeli da potroše još više vremena i pažnje na Bliski istok u odnosu na Evropu i Aziju, ali možda neće imati izbora”, govori Prebl.
Džefri Fridman navodi da mnogi sadašnji saveznici SAD pokazuju “više anksiznosti” zbog mogućnosti da Tramp ponovo bude izabran, jer ga vide kao manje pouzdanog, “bez obzira da li je to zaista tačno”, i ističe da će dugoročni focus američke spoljne politike biti na Aziji.
“Na srednji i duži rok obe strane gotovo sigurno bi se složile da će odnosi SAD sa Kinom biti glavna tema. Ako postoji jedno diplomatsko pitanje u svetu sa visokim ulozima i predvidivim šansama za veliku krizu, to bi bilo ovo. Na sreću, po tom pitanju, demokrate i republikanci u Sjedinjenim Državama se relativno slažu. Obe strane su prilično oprezne u pogledu rasta kineske moći. Obe su pokušale da rade sa istočnoazijskim saveznicima na sličan način. Način na koji SAD rade sa Indijom i kvadrilateralnim dijalogom da obuzdaju Kine, prilično je konzistentan u svim administracijama“.
Balkan u drugom planu
Sagovornici Glasa Amerike smatraju da će pitanje Balkana, odnosa među državama tog regiona, njihovi stavovi prema ratu u Ukrajini i generalno stanje demokratskih sistema u tim društvima biti predmet interesovanja SAD i posle predsedničkih izbora, ali u okviru „šire slike i konteksta“.
„Sada u SAD to nije pitanje o kojem predsednički kandidati mnogo pričaju u kampanji, ali mislim da se to uklapa u širi skup zabrinutosti američkih glasača i lidera u vezi sa onim što se često opisuje kao širenje krize širom sveta. Tome bi mogli da se dodaju izazovi sa napadima na brodske puteve u Crvenom moru ili Venecueli. Mislim da se kriza u Srbiji uklapa u smislu da postoji sve jači osećaj da je status kvo nestabilan i da pada u vodu. I postavlja se pitanje kakvu ulogu treba da imaju Sjedinjene Države u pokušaju da pomognu u upravljanju tim sukobima“, navodi Džefri Fridman.
On ocenjuje da je „gotovo sigurno“ da bi druga Bajdenova administracija bila sklonija da učestvuje u pokušajima da se upravlja tim sukobima nego Trampova.
„Tramp je bio prilično glasan u pokušaju da ograniči američke strateške obaveze. Imao je tendenciju da bude veoma skeptičan prema intervenisanju u bilo kojoj zemlji“, dodaje.
Analizirajući moguće posledice ishoda predsedničkih izbora po Balkan, Kristofer Prebl kaže da za SAD u ovom trenutku postoje važniji delovi evropskog kontinenta.
“Ali zbog posvećenosti predsednika Bajdena Evropi, proširenju i jačanju NATO alijanse, postoji zabrinutost zbog potencijala za sukob na Balkanu može da predstavlja, pretnja za NATO. I stoga, možda želi da potroši više vremena na to možda nego što bi Tramp, jer za njega Evropa nije veliki prioritet. Verovatno će Amerika neku pažnju posvetiti Balkanu, ali ne kao ostatku Evrope ili Bliskom istoku ili Aziji”.
Lenard Stajnhorn objašnjava da je pažnja koju će SAD posvetiti Balkanu na mnogo načina “povezana sa odnosom sa Rusijom i kako će se on razvijati”.
“To je posledica ogromnog uticaja Rusije na deo Balkana i zabrinutosti oko rata u Ukrajini, ali i toga to kako se održava NATO. Tramp je tokom mandata govorio o mogućem povlačenju iz NATO-a ili o distanciranju SAD. Ako se svet kakav poznajemo izokrene, pitanje je kako da ponovo izgradimo saveze i kojim zemljama dajemo prioritet kao prijateljima i saveznicima, ako odemo tako daleko pod potencijalno više izolacionističkom administracijom kakva bi mogla da bude Trampova. Sve to nosi posledice, možda ne direktno, ali svakako indirektno”.
Koliko je važna spoljna politika u kampanji, a koliko ekonomija?
Džefri Fridman, gostujući profesor na Harvardu, ističe da iako spoljna politika može da bude veoma važan faktora kod odlučivanja birača, uglavnom dominiraju druge teme.
„Uopšteno govoreći, na američkim predsedničkim izborima, mislimo da su nedavni ekonomski uslovi glavna varijabla koja oblikuje stavove birača. Očigledno da na glasanje mnogih ljudi utiče kojoj stranci pripadaju. U ovom trenutku verovatno postoji samo 10 odsto birača ili manje čiji glasovi su zaista na raspolaganju obema stranama. I mi mislimo da kada ti birači odluče koju će stranku podržati, to čine na osnovnu ekonomskih uslova“.
On navodi da je nedavno radio na istraživanju koje je ukazalo da bi „zabrinutost zbog spoljne politike mogla utiče na jedan do dva procenta u udelu glasova, što nije mnogo ako želite da objasnite izbor koji glasači naprave na listiću“.
„Ali s obzirom na to koliko su tesni predsednički izbori u SAD, a razlika u korist pobednika se često svodi na nekoliko desetina hiljada glasova, strane će se grčevito boriti za svaki procenat glasova. Čak i ako ekonomski faktori imaju tendenciju da dominiraju nad faktorima nacionalne bezbednosti u objašnjavanju ko dobija najviše glasova na predsedničkim izborima, to i dalje igra važnu ulogu u strategijama kandidata“.
Fridman dodaje da je praksa u predizbornoj kampanji da se uvek održi jedna nacionalna predsednička debata isključivo posvećena pitanjima spoljne politike. „I mislim da je to mesto gde predsednički izbori zaista oblikuju spoljnu politiku SAD, jer kandidati toliko žele da dobiju taj mali deo glasova koji im je na dohvat“.
Napeta i neizvesna borba
Profesor Lenard Stajnhorn kaže da očekuje neizvesne izbore, ali da ignoriše ankete jer, kako kaže, pokazuju šta ljudi misle u tom trenutku i ne znači da će iste stavove imati u novembru.
“Osim toga, postoji ‘džoker’ - potencijalni kandidat treće strane i kako on može da utiču. Na primer, da se Ralf Nejder nije kandidovao kao kandidat treće strane 2000, Al Gor bi verovatno bio predsednik umesto Džordža Buša mlađeg. Možda ne bismo imali rat u Iraku ili bi bile druge sudije Vrhovnog suda. Da je to bio slučaj, možda ne bismo videli da se pre nekoliko godina poništi presuda Ro protiv Vejda”.
Objašnjava i da je sistem na predsedničkim izborima takav da pobednik nije onaj ko dobija najviše glasova na nivo cele države.
“Nije važno što je Hilari Klinton pobedila Donalda Trampa za milione glasova ili je Džordž Buš mlađi izgubio od Ala Gora za 600.000 glasova širom zemlje. Važno je ko pobeđuje na elektorskom koledžu. A elektorski koledž sve više određuje mali broj država. Zato su ovo izbori koji se odlučuju u državama kao što su Viskonsin, Mičigen, Pensilvanija, Džordžiji, Arizona i Nevada. I vrlo je moguće da bi Donald Tramp ponovo mogao da izgubi sa milionima glasova razlike, a da ipak uđe u elektorski koledža sa šansom da osvoji predsedničku funkciju”.
Kristofer Prebl ocenjuje da male razlike u nekoliko država mogu da imaju ogroman uticaj na konačan ishod.
“Možete imati veoma, veoma velike razlike u određenim državama, na primer, znate, Kalifornija i Njujork. Ali male razlike u nekoliko država mogu da imaju ogroman uticaj. I tako mislim da ćemo, kao 2016. i 2020, videti da će izbori biti odlučeni u četiri do šest neizvesnih država”.
Džefri Fridman ocenjuje da to što se Americi verovatno smeše još jedni neizvesni izbori “budi dodatnu zabrinutost”. “Možete zamisliti sve vrste pravnih izazova koji bi mogli da se pojave. I mislim da su u SAD u ovom trenutku mnogi zabrinuti zbog ponavljanja takve vrste nezadovoljstva. I, znate, kao u slučaju 6. januara, pobune koja je usledila nakon izbora 2020. ili možda nešto što bi ovog puta bilo još gore“.
Senka upada u Kapitol nadvija se nad izborima
Kristofer Prebl iz Stimson centra kaže da se nada mirnom izbornom i postizbornom procesu, ali da sećanje na upad Trampovih pristalica u vašingtonski Kapitol 6. januara 2021, izaziva “zabrinutost kod mnogih Amerikanaca”.
“Nadam se da će, bez obzira na to šta se dešava u pogledu stvarnog brojanja glasova - onaj ko je izgubi, učiniti to dostojantveno. Kao što su svi prethodni predsednički kandidati radili i priznali rezultate izbore - nešto što je predsednik Tramp odbio da uradi posle izbora 2020.”
Džefri Fridman ističe da nije siguran da će Amerika “izbeći da se ponovi nešto poput 6. januara” i obrazlaže to tvrdnjom da su mnoge Trampove pristalice i dalje ubeđene da je on pobedio na prethodnim izborima, a da je zatim pokraden.
Kaže da na to treba dodati i trenutno nezadovoljstvo mnogih ekonomskom situacijom jer mnogi veruju da Bajden loše radi po tom pitanju.
„Zamislite da, ako bi Tramp ponovo izgubio, mislim da je moguća ta vrsta krize. Opet, teško je poverovati da će snage bezbednosti biti iznenađene takvom vrstom izazova, kao što se činilo da je slučaj sa policijom na Kapitolu 2020. I bilo bi teško zamisliti da FBI i druge agencije za sprovođenje zakona ne ulažu više resursa u pripremu za to nego što su to bile u prošlosti. Tako da mislim da je za nadati se da će vlada biti spremnija za to nego što je bila 2020“.
Lenard Stajnhorn kaže da je pre četiri godine narušen osnovni princip Amerike – da je demokratija dobra stvar i kada pobedite i kada izgubite. Time se, kako dodaje, podriva poverenje u institucije.
“Nije bilo dokaza o prevari na bilo kom značajnom nivou. I čak u onih nekoliko slučajave prevare, podjednako su učestvovali demokrate i republikanci. I tokom vremena, svako ko je pokušao da dokaže da postoji prevara, nije uspeo. Ni komisija Džordž Buša mlađeg, čak ni radna grupa Donalda Trampa i njegova administracija nisu našli ništa i raspušteni su. Kada posejete seme nepoverenja u demokratski sistem samo kada izgubite, a verujete u demokratiju samo kada pobedite, to prestaje da bude demokratija”.
On ocenjuje da američko društvo mora ponovo da izgradi poverenje u institucije i da to uključuje demokratsko glasanje, nezavisno sudstvo, slobodu medija i nevladine organizacije.
“Došli smo do tačke kada je nepoverenje u naše demokratske institucije poraslo na veoma neugodan nivo. Drugo pitanje sa kojim moramo da se suočimo na ovim izborima jeste - kako želimo da vratimo poverenje u te institucije da bi bili sigurni da nam je demokratija funkcionalna. Bilo da pobedite ili izgubite, način da se nešto promeni nije da dovodite u pitanje rezultate legitimnog poraza, već da ubedite ljude da sledeći put glasaju suprotno”, zaključio je Stajnhorn.
