Trend je èak dobio vlastiti naziv. Nemaèka reè ost - istok - spojena je sa reèju nostalgija u novi pojam “ostalgija.“ Trqagova ima na svakom koraku. Televizija je usredsredjena na život i kulturu u bivšoj Istoènoj Nemaèkoj. Mladež u istoènim gradovima priredjuje “ossi“ - istoènonemaèke sedeljke
Jedan luksuzni hotel u Drezdenu reklamira ”ostalgièna“ putovanja, u koja je ukljuèeno razgledanje grada vožnjom u “trabantu“, popularnom malom automobilu koji je bio jedan od simbola Istoène Nemaèke u poslednjim godinama komunizma.
U nemaèkoj prestonici Berlinu preostalo je malo tragova Berlinskog zida - linije koja je razdvajala Istoènu od Zapadne Nemaèke. No, mnogi posmatraèi ukazuju da još uvek postoji nevidljivi, psihološki zid izmedju mnogih Nemaca iz ta dva dela ujedinjene zemlje. Tomas Habiht, urednik politièkog programa radio stanice Rundfunk Berlin-Brandenburg, koja emituje pretežno vesti, kaže da ima mnogo jakih razloga zbog kojih Istoènu Nemaèku ne bi trebalo oživeti.
“Istoènonemaèku realnost karakterisale su male plate, nestašica robe, hiljade ljudi ubijenih unutar nemaèke granice i pred Berlinskim zidom, koji su bili žrtve tog graniènog sistema.“
Habiht smatra da izvor “ostalgije“ nije propali režim veæ da istoèni Nemci jednostavno traže opravdanje za svoj život života: “Vi, kao istoèni Nemac, možete da verujete da ste dobro obavljali svoj posao u jednom lošem sistemu. Ali ima zapadnih Nemaca koji æe vam reæi da ništa što ste uradili nema vrednosti - da ništa nije bilo produktivan doprinos. Ti zapadni Nemci æe vam reæi da sada oni moraju da plaæaju za stanje u kome ste se našli. To je stav “bogatog ujaka.” Stoga mislim da je ovo stanje savršeno razumljivo.“
Film koji nemaèki mediji opisuju kao olièenje nostalgije nosi naslov “Zbogom, Lenjine!“ Ova prièa o jednom mladom èoveku i njegovoj majci u istoènom Berlinu uoèi ujedinjenja doživela je veliki komercijalni u umetnièki uspeh. Gledalo ga je šest miliona Nemaca i dodeljena mu je nagrada za film godine. Reditelj filma, zapadni Nemac Volfgang Beker, kaže da su ga zamorila pitanja o ”ostalgiji:“
”Dojadila su mi jer nismo nameravali da stvorimo nikakav “ostalgièni“ pokret. Nismo ni mislili o “ostalgiji“ jer je nikada nismo doživeli, niti je doživljavamo.“
Reditelj Beker naglašava da film “Zbogom, Lenjine!” ne bi trebalo tumaèiti kao pokušaj lakiranja komunistièkog istoènonemaèkog režima, samo zato što nije usredsredjen na negativne aspekte Istoène Nemaèke. Prema njegovim reèima, oseæanja Nemaca koji su podlegli “ostalgiji“ dublja su od površnog interesovanja za tipiènu odeæu ili hranu tog doba: To je deo njihovih seæanja, deo njihovog života, što ne znaèi da ih ima mnogo sa prijatnim uspomenama. I u diktaturi ste imali prvi poljubac, prvi polni odnos, postali roditelj, ili imali dobre roditelje i tako dalje. Ima toliko pozitivnih uspomena.“
Za mnoge istoène Nemce u Berlinu ostalgiju olièava relativno moderna zgrada zastakljena mat staklom, koju zovu Palata republike. Kritièari je smatraju ruglom. Zgradu je podigla istoènonemaèka vlada 1976. godine, na temeljima palate iz 18. veka koja je bila ošteæena u saveznièkim bombardovanjima tokom Drugog svetskog rata. Taj moderni kompleks, u kome su bili smešteni nemaèki parlament, pozorišne sale i restorani, zatvoren je ubrzo posle ujedinjenja jer su u njemu pronadjene opasne kolièine azbesta.
“Ostalgija“ je predmet mnogih debata u savremenoj Nemaèkoj. Jedan primer je sudbina Palate republike, èiji ostaci æe biti srušeni. Prema jednom planu, ukoliko vlasti sakupe dovoljno novca, na istom mestu trebalo bi da bude obnovljena prvobitna palata iz 18. veka, nastala mnogo pre pojave Istoène i Zapadne Nemaèke.