D.K.M.: Pokazalo se da je taj pretres bio politièki dogadjaj, koji je pripremio albanski lobi sa ciljem promovisanja nezavisnosti Kosova, ali on nije uspeo iz nekoliko razloga. Posle pretresa imao sam priliku da razgovaram sa nekoliko evropskih diplomata, koji su naveli da je to, posebno posle izjave kongresmena Diogvardija, bio nacionalistièki nastup namenjen javnosti u Albaniji i liènom promovisanju uèesnika u Vašingtonu. Niko ovaj pretres nije shvatio ozbiljno, a predsednik Odbora za odnose sa inostranstvom, Henri Hajd, nije pozvao da se na kraju pretresa glasa o nezavisnosti Kosova, što znaèi da se o tome ni zvanièno neæe glasati. U neku ruku, èak je i dobro da ni jedan Srbin nije uèestvovao na tom pretresu, jer bi se time dala legitimnost tom procesu.
B.M.: Šta mislite o uticaju srpskog i albanskog lobija u Kongresu u vezi sa kosovskim pitanjem?
D.K.M.: Albanci imaju više sredstava od Srba, a iz složenih razloga Srbi nisu organizovani u Vašingtonu. Albanski uspeh po pitanju Kosova je ogranièen i vremenom æe biti sve manji. Pre svega, amerièka administracija je protiv nezavisnosti Kosova, kao i Evropa, pa i mnogi u Vašingtonu, koji su tradicionalno podržavali albanske aspiracije na Kosovu tokom Miloševiæeve uprave, ali su se sada okrenuli protiv nezavisnosti Kosova. Albanci æe imati sve manje uspeha, mada ulažu sve više novca. S druge strane, Srbi deluju mudrije i razboritije, i preduzimaju sporije ali opreznije korake u pozadini. Oni poseæuju pojedine èlanove Kongresa i formiraju koalicije sa drugim Slovenima, pan-pravoslavnom unijom i naglašavaju kršenje ljudskih prava, kao što su to Albanci èinili 90-tih godina pod Miloševiæem. Time poèinju da stièu naklonost zvaniènog Vašingtona, a to znaèi da æe se vremenom srpski uticaj poveæavati, a albanski opadati.
B.M.: Da li odnosi izmedju SAD i Srbije i Crne Gore ulaze u novu fazu bliže saradnje i da li bi to moglo da se odrazi na Kosovo?
D.K.M.: Ti odnosi se unapredjuju. Evo par primera: prvo, Dženet Bog ( Jenet Bogue), zamenik pomoænika državnog sekretara za južnu i centralnu Evropu, posetila je Beograd odmah posle atentanta na Zorana Djindjiæa, da bi obezbedila da se odnosi izmedju dve zemlje ne poremete. Državni sekretar Kolin Pauel je bio u Beogradu pre izvesnog vremena i na konferenciji za štampu sa premijerom Srbije Zoranom Živkoviæem, pohvalno se izrazio o bilateranlim odnosima i naglasio podršku, razumevanje, bliže veze i saradnju. Zatim je predsednik Buš, pre par nedelja, posle Pauelove posete Beogradu, odobrio nastavak vojne pomoæi i prodaju oružja Srbiji i Crnoj Gori, što je stvarno ogroman dogadjaj, koji je premalo istaknut i u Vašingtonu i u Beogradu. To ne znaèi da æe se postiæi sporazum o uspostavljanju vojnih baza, ali znaèi da put do stabilnosti, razvoja i prosperiteta na Balkanu prolazi kroz Beograd. Na praktiènom planu, to znaèi da æe Beograd imati snažan glas za pregovaraèkim stolom o konaènom statusu Kosova. Program Prištine - koji ukljuèuje nezavisnost Kosova - neæe biti ostvaren, pošto amerièka adminsitracija smatra - što se navodi u iskazu Džent Bog - da se pitanje konaènog statusa može rešiti samo ako postoji veæa regionalna stabilnost, a to se može postiæi samo ako i Beograd usvoji predloženo rešenje o Kosovu.
B.M.: Kakva bi mogla da budu rešenja za Kosovo i ko bi trebalo da inicira i uèestvuje na tim pregovorima?
D.K.M.: Sjedinjene države i Evropska unija bi verovatno trebalo da zajedno preduzmu poèetne korake, èemu bi se pridružili Priština i Beograd. Obe strane imaju svoje interese u regionu. Za Srbe su važni preostali sunarodnici na Kosovu i srpske izbeglice koje bi trebalo da se vrate u tu pokrajinu. Srbi takodje žele da obezbede svoje crkve, manastire, svetilišta i druge znamenitosti, koje bi trebalo da ostanu pod srpskom upravom. S druge strane, Albanci ne žele da imaju ikakve veze sa zvaniènim Beogradom, što je u stvari u interesu Srba -- iz politièkih, demografskih, ekonomskih, socijalnih i verovatno moralnih razloga. Sjedinjene Države to razumeju, kao i Evropska unija. Smatram da bi one i Rusija trebalo da organizuju pregovore o Kosovu, uz uèešæe Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, pošto je sve to povezano sa rezolucijom broj 12-44. Medjutim, to se ne dopada Albancima, jer ne vole ideju da se standardi moraju ispuniti pre odredjivanja statusa, iako shvataju da ukoliko se ti standardi ne ispune - neæe biti ni rešenja o konaènom statusu Kosova.