Predsednik Buš je gologlav stojao na kiši, pogleda uprta na beskrajne redove grobova okrenutih zapadu - ka Americi: ”Dok iz daljine posmatramo redove grobova shvatamo velièinu herojstva i žrtvovanja mladih. Razmišljamo o vojnim jedinicama koje su pretpele teške gubitke, ljudima poginulim dok su se kretali preko plaže, ili osvajali brdo ili osiguravali most. “
Preko devet hijlada Amerikanaca je sahranjeno na liticama iznad dela normandijske obale nazvanog ”Omaha“ na koju su se iskrcali prvi talasi vojnika u zoru 4. juna 1944. godine. Desant u Normandiji je najvechi desant u istoriji i doveo je do oslobodjenja Francuske i poraza nacistièke Nemaèke: “Svaka osoba sahranjena ovde razumela je svoju dužnost, ali je i maštala o svom povratku kuchi ljudima i stvarima koje je poznavala. Svako je imao svoje planove i nade od kojih ga je razdvojila smrt.“
Predsednik Buš je isprièao prièe o nekima od poginulih i onima koje su ostavili za sobom. Ukazao je da se reèima ne može iskazati bol i gubitak porodica onih koji su sluzili i poginuli tada i sada: “Za neke porodice pripadnika oružanih snaga u Americi i Evropi bol je skorog datuma zbog onih koje su izgubili u Avganistanu. Ali, mogu biti sigurni da je stvar pravedna i da je njihovo žrtovanje, poput drugih generacija, poštedelo mnoge druge od tiranije i žalosti. “
Predsednikov ton je bio sveèan. Pre toga, predsednik je prisustvovao bogosluženju u Sent-Mer-Eglizu (Sainte Mere Eglise), prvom oslobodjenom gradu u desantu u Normandiji. Predsednik Buš i francuski predsednik Zzak Ssirak bili su medju vernicima u kamenoj crkvi u Sent-Mer-Eglizu. Posle crkvene službe dvojica predsednika su otišla do malog belog podiujma da se obrate okupljeima u crkvenom dvorištu. Predsednik Ssirak je naglasio da francuski narod neche nikada zaboraviti one koji su poginuli na dan invazije i nazvao je Normandiju ”zemljom seæanja i emocija.“