Linkovi

Intervju sa autorima filma ”Rusenje diktatora“ - 2002-05-12


S.J.:Mi smo do sada vec uradili seriju projekata o nenaslnim konfliktima tokom 20, a na ideju o snimanju filma o situaciji u Srbiji dosli smo 1996 godine nakon lokalnih izbora u kojima je opozicija jasno odnela pobedu koja joj je oduzeta sto je dovelo do tromesecnih protesta. Tada nam se cinilo da postoji sansa da protesti dovedu do rusenja Milosevica i njegovog rezima i zeleli smo da tu pricu uvrstimo u nasu seriju. Ali, kao sto znate, tada nije doslo do Milsevicevog pada. Bez obzira na to, mi smo nastavili da pazljivo pratimo pricu, a kada su leta 2000 najavljeni izbori, verovali smo da do promena moze doci. Ja sam u Beograd dosao svega nekoliko dana nakon oktobarskih dogadjaja i poceo da radim na filmu.

P.A.: Samo da dodam da ono sto smo videli prilikom pada Milosevica predstavlja nesto sto u Srbiji do tada nije vidjeno, a to je ta snaga koja se sirila celom Srbijom i zahvatila vise od 70 gradova i sela. Udruzene opozicione partije i Otpor stvorili su ogromnu snagu; i onog trenutka kada je Milosevic pokusao da ukrade izbore odgovor je bio dobro planiran, a samo rukovodstvo opozcije je shvatilo da na svojoj strani mora imati policiju i vojsku u cemu su i uspeli. U svakom slucaju, to je upravo bila prica kakvu smo mi trazili. Jos jedna cinjenica koja privlaci paznju svugde u svetu, pa i ovde u Americi, jeste da je samo 14 meseci pre tog oktobra Srbija bombardovana i da to nije dovelo do Milosevicevog pada, a pokusaj prekrajanja izbora -- jeste.

N.Z.:Prilikom snimanja filma imali ste jedinstven pristup. Pricu o Srbiji i otporu prema Milosevicu ispricali ste kroz Narodni pokret Otpor, a ne kroz, recimo, neku od znacajnijih politickih partija ili njihovih lidera. Zasto?

S.J.:Nadam se da se nije stekao utisak da smo u potpunosti zapostavili opozicione partije, posto se one ipak pominju u filmu. Jednostvno, gledano sa strane, sto mozda nije utisak za one koji su bili u Srbiji, cinilo nam se da je Optor preuzeo vodecu ulogu u rusenju Milosevica. Na kazemo da je Otpor uradio sve, naravno mnogo organizacija je bilo ukljuceno u ceo proces, ali kako se nama cinilo, Otpor je bi prvi koji je rekao “mi to mozemo uraditi, moguce je poraziti tog coveka i to cemo uraditi bez nasilja“. Oni su se zaista organizovali, preuzeli vodecu ulogu i pokazali da su neustrasivi, cime su inspirisali obicne ljude i pomogli im da se i oni oslobode straha i jednostavno podstaknu i druge da se pridruze pokretu za rusenje Milosevica. Naravno, bili su tu i antiratnni pokreti, zenske organizacije, radnicki sindikati, kao i politicke stranke, ali iz nase perspektive, barem na pocetku, Otpor je bio taj koji je pokrenuo stvari sa mrtve tacke. Mozda nismo u pravu, ali nama se tako cinilo.

P.A.: Zelim samo da naglasim da kod svih nenasilnih pokreta protiv brutalnih diktatura uvek postoji problem da se stvari pokrenu sa mrve tacke i zbog toga je uvek najzanimljivije napriviti pricu o tome kako je sve pocelo. U Srbiji je uprvo Otpor taj koji je sve pokrenuo i taj zamah preneo i prosirio na druge grupe. Tacno je da je rukovodsto opozicionih partija na kraju preuzelo kontrolu i odvelo pricu do kraja, ali su ipak Otpor i jos neke grupe sve zapoceli. To je razlog sto je nas film fokusiran na njih.

S.J.: Piter je skoro trideset godina svog zivota posvetio proucavanju nenasilnog otpora nedemokratskim rezimima i strategiji njihovog nenasilnog rusenja. Moram reci da sam u ovih nekiliko godina koliko sradjujemo mnogo naucio od njega. Ako znate nesto o dinimaci nenasilnog otpora i kako strategia tog optora fuinkcionise u praksi, onda mozete osetiti da li se nesto tako desava u nekoj zemlji. Kada smo poceli pazljivije da pratimo dogadjaje u Srbiji sredinom 1998. godine, a posebno posle bombardovanja 1999. godine, tacnije krajem te godine, kada je Otpor uzeo zamah, mogli ste jasno videti u kom pravcu ce sve to otici. Otpor je radio ono sto je trebalo.

N.Z.: Da li ono sto se dogodilo u Juznoj Africi, u Srbiji ili recimo u Cileu moze predstavljati primer za druge zemlje sa represvinim rezimom, poput recimo Iraka, gde je na vlasti vec godinama Sadam Husein. Da li je moguce da tamo, dodje do stavaranja jednog takvog pokreta kakav je Otpor.

P.A.: Da bi se dao odgovor na ovo pitanje moramo prvi odgovoriti na jedno drugo pitanje, a ono glasi: da li ce kljucni ljudi uz Sadama ostati lojalni njemu bez obzira sta se bude dogadjalo, i sta bi ih moglo podstaci da otkazu lojalnost. Treba utvrditi da li je to ona vrsta lojalnosti koju, recimo, sportista ima prema svom treneru, ili je ta lojalnost proistekla iz cinjenice da su i oni sami na neki nacin zrtve terora. Prema onome sto mi znamo, i na osnovu razgovora sa ljudima iz Iraka, stice se utisak da tamo postoji zelja za promenama ali jos uvek postoji i strah. Zabog toga za mene pitanje nije koliko je Sadam brutalan nego koliko dugo moze kontrilisati svoje ljude i drzati ih lojalnim. Cini me se da bi mnogi koju su mu lojalni otkazali poslusnost kada bi znali da ce doci do uspeha.

S.J.: Sve se svodi na to odakle dolazi vlast i sta je izvor te vlasti. Imam utisak da je to sustina. To je princip kojem se mnoge zajednice i mnoga drustva povinuju i moze se reci da je prakticno postalo univerzalno pravilo. Cak i ako tu vlast ne vole i sa njom se ne slazu, ljudi joj se ipak povinuju i to dug vremenski period. Ali onog trenutka kada ih mozete uveriti da postoji sansa za promenu, oni pocinju da dizu glavu i pruzaju otpor. Ako je taj otpor dovoljno masivan, kao sto je bio onaj u Srbiji, nema tog rezima -- ma kako represivnog -- koji se moze odrzati na vlasti.

XS
SM
MD
LG