Profesor Ingrao je na poèetku razgovora želeo da se osvrne na nedovoljnu podršku srpske javnosti za saradnju sa Haškim tribunalom:
“Uvek me iznenadi što -- možda -- i 80 odsto graðana Srbije dobro zna da je Miloševiæ lagao svom narodu, da je njegova policija ubijala Srbe i da je èinio strašne stvar. Meðutim, u Srbiji veoma mali broj ljudi priznaje da je Miloševiæ èinio zlo i drugim narodima. Iako nisu verovali ono što je prièao o njima samima, Srbi su rešili da veruju propagandi, koju je Miloševiæev režim širio o navodnim odnosima drugih naroda prema Srbiji. Srbija neæe primiti novac sve dok ne dobije sertifikaciju amerièkog predsednika, meðutim mnogo je važnije èinjenica da æe svet nastaviti da ima predstavu o Srbiji koju ona ne želi i ostracizam æe se nastaviti. Srbi se takoðe moraju pitati da li zaista žele za nacionalnog heroja osobu kao što je Ratko Mladiæ, koji je u ime svoje liène predstave rodoljublja naredio masakr hiljada Muslimana u Srebrenici. Da li zaista smatraju da su u redu dvostruka merila, odnosno visok standard za postupke Srba prema Srbima, a mnogo niži standard za postupke Srba prema drugim narodima. Rekao bih da je sasvim jasno da se ljudima koji su èinili strahote u ime svog naroda ne može suditi po nekim posebnim merilima.“
Upitan da prokomentariše politièka razmimoilaženja predsednika vlade Srbije, Zorana Ðinðiæa i jugoslovenskog predsednika Vojislava Koštunice oko dalje saradnje sa Haškim tribunalom, naš sagovornik je rekao:
“Oèigledno je da se Ðinðiæ pomirio sa tim da neæe nikada predstavljati srpskog patriotu kao što je Koštunica i stoga se obraæa onim ljudima koji shvataju neminovnost potrebe integracije Srbije u zajednicu evropskih zemalja. U sklopu toga je i suoèavanje sa nedavnom prošlošæu. Dok Ðiniðiæ razume opravdanost zahteva na Zapadu da se pokrene taj proces, on takoðe zna da nikada neæe moæi da izgradi popularnost kao nacionalista poput Koštunice. To pokazuju i njegovi nedavni javni istupi u kojima je govorio o meðunarodnoj izolaciji Srbije. Politièari u Srbiji bi trebalo -- i mislim da je Ðinðiæ jedan od dvojice koji to mogu postiæi -- da smogne hrabrost da kaže svojim graðanima, ono što možete da èujete od velikog broja srpskih politièara i lidera u privatnom razgovoru. A to je da je istina da su Mladiæeve snage streljale 7,000 muškaraca i deèaka u Srebrenici u julu 1995; i da je zaista vršeno masovno isterivanje nesrpskog stanovništva. Meðutim, politièari moraju da budu smeli.
Miroljubivi karakter revolucije 5. oktobra 2000. -- kaže profesor Ingrao -- ostavio je Srbiji gotovo netaknuto nasleðe režima Slobodana Miloševiæa, koje tek treba rašèistiti:
“Posle revolucija izvedenih na osnovu konsenzusa, kao što je bila i ona od 5-og oktobra, kojoj se pridružilo toliko mnogo elemenata Miloševiæevog režima, rezultat je kuæa u kojoj mnogo toga nije rašèišæeno. Mnogi od Miloševiæeh pristalica ostali su na vlasti. ”Plišana revolucija“ je poštedela puno ljudskih života, i prouzrokovala malu materijalnu štetu i nije poremetila društvenu strukturu. Meðutim, to znaèi da je preostalo veoma mnogo posla u smislu uklanjanja najtežih elemenata bivšeg režima, posebno u redovima vojske i službe bezbednosti”.