Moji prijatelji su se zabrinuli kada sam rekla da idem u Avganistan. Ali, pošto sam išla na sever, u mali deo zemlje koji nije pod kontolom Talibana, smatrala sam da neæe biti opasno. I nije bilo, bilo je samo naporno. Avganistan je jedno od najtežih mesta gde sam ikada radila i to iz nekoliko razloga. Prvi je infrastruktura, odnosno njeno nepostojanje. Moderno novinarstvo oslanja se na struju i dobre telekomunikacije. Toga maltene nije bilo u mestu Kodža Bahaudin, u severnom Avganistanu, gde sam ja provela veæinu vremena. Taj siromašni grad od oko 35 hiljada stanovnika, smešten je u pustinjskoj dolini okruženoj izbeglièkim logorima. Kuæe su od nepeèene cigle, ne postoje asfaltirani putevi, kao ni tekuæa voda, kanalizacija i struja. Kada sunce zadje nastupa potpuni mrak. Da nema ruskih džipova koji brundaju po pesku - i kalašnjikova - mislili biste da ste u srednjem veku.
Tamo gde sam ja živela zajedno za još mnogo novinara, vodu su donosili na magarcima. Toaleti su bili rupa u zemlji, a kako se broj novinara poveæavao, tu, jedinu rupu je koristilo više od 100 ljudi.
Grad Kodža Bahaudin nije bio spreman za toliku navalu sedme sile. U mestu ne postoje hoteli i dok su neki našli privatni smeštaj veæini novinara je gostopirmstvo pružao ogoman grad od šatora. Vrlo je teško raditi dok kampujete, posebno u ekstremnim vremenskim uslovima uobièajenim za taj avganistanski gradiæ. Letnje temperature dostižu 50 stepeni celzijusa, dok zimi mogu da se spuste do minus trideset.
Podnošenje vruæine je znatno otežavao pesak, fin poput brašna za kolaèe, ali prljav. Svugde i u svemu smo ga nalazili, u odeæi, oèima, opremi. Nikada nas nije ostavljao na miru èak ni tokom zatišja pred pešèanu oluju. Znala sam da sam veæ predugo u Kodža Bahaudinu kada sam poèela da pitam ostale da li su veæ doživeli prvu pustinjsku oluju, u kojoj morate da se borite da bi hodali i kada je od prašine vazduh beo, kao u snežnoj oluji... Mnoge televizijske ekipe su tada prekinule rad jer im je oprema bila nepopravljivo uništena.
No, tu je još jedan faktor koji mi je jako otežavao posao - a to je što sam žena novinar! Žene u Kodža Bahaudinu žive na rastojanju. One hodaju na rastojanju, pokrivene su od vrha glave do stopala u svetle burke. Nikada im ne vidite lica, a one gledaju kroz mrežaste otvore na feredžama. Iako nije talibanska teritorija, islam je u severnom Avganistanu vrlo snažan.
Èak i mesta gde uobièajeno viðate žene, poput prodavnica, ovde su za slabiji pol zatvorene. To je odluka regionalnog komandanta, koji je okrenut tradiciji. Kada sam izašla napolje pokrivena od glave do pete, sa maramom oko kose i naèarima za sunce, što mi je ipak ostavljalo deo lica vidljivim, prouzrokovala sam senzaciju... Grupa muškaraca pratila me je od mesta do mesta. Svaku moju kupovinu na pijaci, od jabuka do pertli, posmatrala je velika gomila. To svakako pomalo smeta u novinarskom poslu...
Ali, onda je poèelo bomardovanje i granatiranje, no, bilo je daleko... Kada se budem ponovo vratila u Avganistan, biæu bliže Kabulu, ali i talibanima i predstojeæoj zimi.