Sprovodeæi operaciju koja bi mogla da se nazove strategijom “bombi i hleba”, amerièka vojska je poèela da baca iz aviona izgladnelim izbeglicama pakete sa hranom i drugim nužnim materijalom, èak i dok bombe zasipaju ciljeve drugde u Avganistanu. Endrju Natsos, direktor amerièke Agencije za meðunarodni razvoj, ukazuje da Sjedinjene Države samo pokušavaju da pomognu ljudima kojima je to potrebno:“Naš glavni cilj u ovom trenutku je da smanjimo umiranje od gladi i pre svega prebacimo što veæe kolièine hrane na zabaèena podruèja.”
Meðutim, analitièari objašnjavaju da se tu isto tako radi i o mnogo složenijoj strategiji. Sjedinjene Države, kako ukazuju ti analitièari, takoðe nastoje da pridobiju naklonost Avganistanaca u skladu sa svojim nastojanjima da uklone vladajuæi Taliban. Ken Alard, penzionisani pukovnik amerièke Armije i specijalista za mirovne inicijative, kaže da humanitarna pomoæ pomaže Sjedinjenim Državama da podriju nastojanja da budu prikazivane kao neprijatelji islama: “Osnovna stvar koju pokušavate da uradite jeste da uklonite Taliban. I kao što vam je dobro poznato, veoma, veoma važan aspekt onoga što pokušavamo jeste da podrijemo ne samo njihove pretenzije na zakonitost, nego i da pokušamo da neutrališemo ideju da je ovo nešto što pokazuje da su Sjedinjene Države protiv islama. Prema tome, u izvesnom smislu, morate da dejstvujete istovremeno na dve strane.”
Sjedinjene Države su u prošlim vremenima poèinjale da pomažu neku zemlju tek pošto je rat bio završen, kao u sluèaju amerièkog Maršalovog plana, kojim je pomognuta obnova Evrope posle drugog svetskog rata. Pukovnik Alard podseæa da su se vremena promenila i da danas – kako je rekao – humanitarna pomoæ ima diplomatske i vojne posledice: “Postoji jedan veoma, veoma važan aspekt voðenja operacija u eri informatike. A postoji i odreðen stepen moralnog autoriteta. Tu se dovode u ravnotežu diplomatske sposobnosti, diplomatska moæ i to na posletku utièe na vojnu sposobnost. I u glavnom je to ono što dobijete. A rekao bih i da je moralni autoritet veoma, veoma važan. U izvesnom smislu je to stara stvar, a sa druge strane nova.”
Bez obzira na to, humanitarni rad je tradicionalno bio prepuštan civilnim vladinim službama kao što je Agencija za meðunarodni razvoj, koja dejstvuje u saglasju sa privatnim humanitarnim organzacijama. Terezita Šefer, bivša zamenica pomoænika državnog sekretara za južnu Aziju, objašnjava da iako je u izvesnom smislu neobièno da vojska dostavlja humanitarnu pomoæ u praktièno ratnu zonu, nema drugog naèina da se ljudima pomogne: “Oni na posletku imaju sredstva koja im omoguæuju da dostave pomoæ. Jasno je da neæete moæi da vidite kamione kako uz veliki aplauz tutnje tim putevima - dok vojska baca druge stvari.”
Terezita Šefer kaže da uistinu nema znaèaja da li æe se Taliban doèepati dela te pomoæi: “Ne bih rekla da smo zbog toga zabrinuti i iskreno i ne mislim da treba da nas bude briga. Valjda ne pokušavamo da ih ubijemo glaðu.” Kako bilo da bilo, amerièki zvaniènici tvrde da Taliban neæe imati koristi od te pomoæi, jer se ona baca na zabaèena podruèja – na kojima taliban nema veliku kontrolu.