Izbor Baraka Obame kao prvog Afroamerikanca na položaju predsednika SAD podstakao je pripadnike glavnih evropskih manjinskih zajednica da se zapitaju: „da li bi nešto tako moglo da se dogodi u Evropi“? Nade etničkih zajednica u Britaniji i Francuskoj prepliću se sa izvesnom skepsom da možda još uvek nije sazrelo vreme za tako nešto.
Većina Evropljana je od početka bila oduševljena Barakom Obamom – mladim, energičnim čovekom, koji je obećavao promene, novo vođstvo i novo partnerstvo.Pripadnici evropskih manjina na vlasti i onih koje to nisu, pokrenuli su pitanje - da li bi tako nešto moglo da se dogodi u njihovim zemljama.
Britanski državni tužilac, grofica Patriša Skotland, kaže da su američki predsednički izbori bili veliki dan za demokratiju i da su pokazali ljudima različitog etničkog porekla da je moguće ostvariti i najviši cilj.
„On je pokazao da talenat, energija, odlučnost, sposobnost i strast mogu da dovedu do najviših visina i da nisu važni ni boja kože, ni izgled, ni religija, ni seksualna orijentacija. To je izuzetno snažno.“
Skotland je prva žena i prva crnkinja koja je postala britanski državni tužilac i najviši pravni savetnik britanske vlade. Rođena je u karipskoj državi Dominika i kao dete se doselila u Britaniju. Neki kažu da je ona najbolji primer da pripadnici manjina mogu da steknu visoke vladine položaje. Prema tome, da li bi i Britanija jednog dana mogla da dobije crnog premijera.
„Apsolutno da. Svesna sam da sam prva žena vrhovni tužilac u poslednjih 700 godina u Britaniji. Da ste pitali da li bi jedna žena mogla da stekne taj položaj posle 700 godina čekanja, neki ljudi bi verovatno rekli da je to malo verovatno. A, da bi na tom položaju mogla da se nađe neka crnkinja, odgovor bi bio ’još manje verovatno’. Zato verujem da su promene moguće – apsolutno verujem,“ kaže Skotland.
Britansko stanovništvo je bogato etničkim manjinama, najčešće iz bivših britanskih kolonija. One potiču sa Kariba, iz Afrike, iz Južne Azije - i ta bogata mešavina slavi se svake godine karnevalom u londonskoj četvrti Noting hil, sa muzikom, plesom i etničkom hranom. Međutim, za razliku od Sjedinjenih Država, gde većina crnaca vuče poreklo od bivših robova, evropske manjine su pristigle mnogo kasnije. Njihova istorija je možda drugačija, ali njihova integracija u društvo teče sporo.
Francuska takođe ima brojnu populaciju doseljenika – uglavnom Arapa i Afrikanaca - kojih čine između 10 i 15 odsto ukupnog stanovništva od 60 miliona ljudi. Pripadnici manjina u pariskoj četvrti Barbe različito razmišljaju o mogućnosti da u njihovim redovima dođe do neke pobede poput Obamine:
„Ne verujem da ćemo sa tolikim rasizmom u Francuskoj izabrati crnog predsednika. Ne verujem da se to može dogoditi ovde.“
„S obzirom na uslove i socijalnu situaciju ovde u Francuskoj, mislim da bi bilo pravo čudo da se tako nešto desi.“
„Vidite, Francuzi su shvatili, zašto da ne? Uveren sam da su to sada shvatili i da će odsada biti mesta za crne ljude“.
Francuska se diči svojim modelom građanskog društva sa naglaskom na tome da su svi Francuzi bez obzira na rasu, religiju i etničko poreklo njegovi članovi. Međutim, pripadnici manjina često se osećaju isključenim i žale se na manje otvorenih mogućnosti, kaže Luj-Žorž Tin, portparol Predstavničkog saveta udruženja crnačke manjine u Francuskoj.
„Francuska se diči svojim načelima jednakosti, ali u praksi stvari stoje sasvim drugačije. Znamo, na primer, da je pet puta teže doći do posla ako ste crnac ili ste arapskog porekla,“ kaže Tin.
U promenama mora da se ode mnogo dalje, ističu aktivisti etničkih zajednica. Žorž Pau Lanžven je jedina crnkinja u francuskom nacionalnom parlamentu.
„Mi u Francuskoj moramo da se suočimo sa činjenicom da zaostajemo jer stvarno moramo da se borimo za to da se u parlament izaberu ljudi koji predstavljaju presek francuskog društva,“ kaže Lanžven.
U Londonu, u etnički mešovitoj četvrti Brikston, ljudi se pitaju kada će do njih stići promene koje simbolizuje Obama:„Definitivno, definitivno je moguće. Ako budemo imali crnačkog kandidata koji bi to želeo na osnovu zasluga, ja bih ga podržao.
„Verovatno ćemo videti da će posle Obame nekoliko obojenih ljudi doći do viših položaja, ali koliko visokih? Mislim da će ovoj zemlji biti potrebno još 15 godina.“„Da, možemo“, uzvikivale su Obamine pristalice u Americi. Ali, još nema odgovora na pitanje da li će ih i kada slediti i Evropa.