U novom izveštaju Visokog komesarijata za izbeglice navodi se da nije zadovoljena gotovo trećina potreba izbeglica i drugih osoba o kojima se brine ta agencija Ujedinjenih nacija.
Agencija
Ujedinjenih nacija za izbeglice obavila je ranije ove godine probnu procenu
sprovedenu u osam zemalja - Kamerunu, Ekvadoru, Gruziji, Ruandi, Tajlandu,
Tanzaniju, Jemenu i Zambiji. Anketirane su izbeglice u logorima, kao i one koje
žive u urbanim oblastima. Takodje su anketirana unutrašnje raseljena lica i
ljudi bez matične države. Predstavnica Ujedinjenih nacija za izbeglice,
Dženifer Pagonis, izjavila je za Glas
Amerike da su humanitarni radnici bili šokirani otkrićem.
«Neverovatno
otkriće je bilo da gotovo 30 odsto potreba izbeglica nije zadovoljeno na planu
obrazovanja, zdravlja i sanitarnih uslova.
Jednostavne stvari poput ovih mogu imati veoma duboki efekat na život
izbeglica.»
Pagonis
dodaje da izbeglice koje žive u prihvatnim centrima pomoć poput hrane najčešće
dobijaju od humanitarnih agencija. Ona
ističe da oni takodje žive u nešto bolje zaštićenoj sredini od urbanih
izbeglica.
Dženifer
Pagonis kaže da su brige izbeglica u urbanim sredinama drugačije, jer one možda žive u stanovima, nemaju dokumenta i
suočene su sa eventualnim iseljenjem iz stana ili deportacijom. Ona ističe da
je urbanim izbeglicama potrebna veća pravna zaštita od strane UNHCR-a.
Pagonis
takodje navodi da je izveštaj o Gruziji pripremljen pre najnovijeg konflikta u
avgustu i da su se humanitarni radnici bavili nevoljama 100 hiljada izbeglica i
raseljenih lica, koji su 1990-tih godina pobegli iz secesionističkih pokrajina
Južne Osetije i Abhazije. Oni, kako kaže Dženifer Pagonis, još uvek žive u
prihvatnim centrima:
«Uslovi
u tim centrima su užasavajući. U njima
nemaju dovoljan pristup čistoj vodi i funkcionalnim sanitarijama. To su bazične potrebe. Centri
su prenatrpani. Čitave porodice, od bake do unuka žive, u jednoj sobi. Na takve
uslove smo naišli. Posledica toga su porodične tenzije. Deca ne idu u školu. Ljudi imaju zdravstvene probleme zbog
pomanjkanja sanitranih uslova i pristupa čistoj vodi.»
Pagonis
dodaje da je svaka od osam zemalja u kojima je sprovedena anketa imala
sopstvenu tragičnu priču. Iako se situacije sa izbeglicama razlikuju, ona
ukazuje da je za sve njih karakteristično odricanje.
U
proceni Ujedinjenih nacija identifikovane su oblasti u kojima je neophodno
poboljšanje. Tu spada pristup sistemu azila, registraciji, dokumentaciji i osmatranje
na granicama. Dženifer Pagonis dodaje da su takodje neophodni zaštita dece
i jačanje mera za sprečavanje
seksualnog maltretiranja. Ona zaključuje da će UNHCR zatražiti od zemalja
donatora 63 ipo miliona dolara kako bi se izašlo u susret svim potrebama
izbeglica.