Povodom potpisivanja Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju Srbije i Evropske unije kolega Branko Mikašinović zamolio je za komentar predsednika Projekta za demokratije u traniziciji, Brusa Džeksona.
Džekson: To je važna potvrda da Evropska unija vidi Srbiju kao evropsku zemlju i time potvrdjuje i intenzivira svoja prethodna obećanja data Solunkim sporazumom. Sve to, uz učlanjenje Srbije u “Partnerstvo za mir”, kao i retorika na nedavnom skupu zemalja NATO u Bukureštu, ukazuje da su sve evropske institucije potvrdile evropski identitet Srbije, mada to sama Srbija još ne čini. Sporazum je ponudjen i potpisan u svetlu važnosti predstojećih izbora sa ciljem da se Srbija podseti da je najvažnija stvar za budućnost zemlje ulazak u Evropsku uniju.
Glas Amerike: Srbija je podeljena na one koji podržavaju taj sporazum i koji mu se protive?
Džekson: Sporazum je ponudjen i potpisan uprkos nesuglasicama. U tom sporazumu je naveden u uslov da on neće stupiti na snagu dok se ne ispuni saradnja sa Haškim tribunalom. Snage u srpskoj politici, koje nisu naklonjene Evropi i ne uvažavaju nezavisnost Kosova, ne osećaju se obaveznim da prihvate taj sporazum. One svakako predstavljaju prepreku na putu Srbije prema Evropi.
Glas Amerike: Da li Srbija može da nastavi politiku dvostrukog koloseka - da odbija nezavisnost Kosova, a da se približava Evropi?
Džekson: Ne verujem da je to moguće. Tu postoji suštinska protivrečnost izmedju vizije srpskog nacionalizma iz 19 veka, i vizije 21. veka, oličene u Rimskom sporazumu, kojim se predvidja saradnja evropskih zemalja. Takav specifičan stav možda predstavlja kulturološku i filozofsku prepreku Srbiji na putu daljih integracija, kao i ekonomskom prosperitetu.
Glas Amerike: Kakav će biti stav SAD, Evropske unije i Rusije prema Srbiji posle izbora, 11. maja?
Džekson: Najlakše je početi sa Rusijom. Ruska politika prema Srbiji je cinična i sebična. Srbija je korisna Rusiji da uzrokuje probleme u Evropi i da je podeli i ometa odluke medjunarodne zajednice. Kada prestane potreba Rusije da koristi Srbiju kao svoj spoljnopolitički instrument, ona će imati malo interesovanja za tu zemlju. Evropska unija i SAD sagledavaju to na drugi način. Ako proevropske snage pobede na izborima, mislim da će Vašington i Brisel, posebno Evropska unija, pokazati veliku spremnost, da ubrzaju proces priliva stranih investicija u Srbiju I njenu političku integraciju. Kao rezultat toga, Srbija bi mogla da sustigne druge zemlje u regionu. Medjutim, ako nacionalističke snage pobede, SAD će uglavnom ignorisati Srbiju do novih predsedničkih izbora, mada bi EU mogla da bude kooperativnija. Takav ishod izbora bi ipak mogao da nagovesti odluku Srbije da se samoizoluje, na šta bi Brisel i Vašington ostali ravnodušni. Medjutim, to ne bi bio jedinstven slučaj u skorijoj istoriji Evrope, jer su svojevremeno I Albanija, kao i Jermenija, a sada i Belorusija, bile samoizolovane. Takva samoizolacija bi medjutim, dovela do zastoja u razvoju odnosa Srbije sa Zapadom bar tokom narednih četiri do pet godina.