Kuda se kreće proces jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova i kako bi to moglo da se odrazi na druge secesionističke pokrete i utiče na medjunarodni sistem i medjudržavne odnose upitao je naš saradnik Branko Mikasinović nezavisnog politčkog analitičara Džona Zavalesa.
Zavales: Jasno je da se proces priznavanja jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova ne kreće kao što se očekivalo. Demonstracije u Beogradu i na severu Kosova kazuju da će nezavisnost Kosova uzrokovati nestabilnost u samoj Srbiji, na Kosovu, pa i regionalno. Zemlje koje su do sada priznale nezavisnost Kosova su većinom evropske zemlje ili članice NATO-a. Pored već opredeljenih zemalja, još 23 su nagovestile da će priznati Kosovo nakon što se sprovedu glavni elementi Ahtisarijevog plana - decentralizacija, poštovanje prava manjina, itd. Sve u svemu, možda će 50-tak zemalja priznati Kosovo, od 193 članice UN, što ne predstavlja ni jednu trećinu svetske organizacije država. To u svakom slučaju nije značajna podrška, uprkos lobiranju SAD širom sveta u prilog nezavisnosti Kosova.
Glas Amerike: Kakve bi mogle da budu posledice nezavisnosti Kosova na secesionističke pokrete u svetu, i šire - na medjunarodni sistem?
Zavales: Proteklog meseca brojne zemlje su izrazile zabrinutost povodom proglašenja nezavisnosti Kosova. Imate Španiju koja brine zbog Baskije; Tursku, Irak i Siriju brine kurdska manjina. Kurdi bi mogli da kažu: nas ima 20 miliona i rešenje nije da živimo rasparčani po raznim zemljama, već da imamo svoju nezavisnu državu. Međutim, iračkim Kurdima su SAD poručile da se, uprkos genocidu koji je nad njima počinio režim Sadama Huseina, od njih očekuje da ostanu u sastavu Iraka, a interesantno je da je samo dan nakon priznavanja nezavisnosti Kosova, Turska uputila hiljade vojnika u severni Irak i sprovela operaciju protiv kurdskih separatista i pobunjenika, što su SAD podržale. Osim toga, ovih dana bili smo i svedoci protesta u Tibetu protiv kineske uprave. Tibetanci imaju po istoriji, jeziku, kulturi i medjunarodnom pravu čak i veće pravo na nezavisnost od Kosova. Dalje, od kako je Kosovo proglasilo nezavisnost, funkcioneri u Nagorno-Karabahu se na Kosovo pozivaju kao na snažan primer u zalaganju za nezavisnost. Tu su i slučajevi Abhazije, Južne Osetije, Moldavije, itd. Medjutim, medjunarodno prvo i logika su sada, čini se, zauzeli sekundarno mesto, iza interesa velikih sila. Drugim rečima, da bi zemlja mogla da odbrani svoj suverenitet moraće da bude ili vojno jaka ili da uživa apsolutnu podršku velikih sila. Srbija nije imala ni jedno ni drugo. To znači da će neke zemlje kao Čečenija, Tibet i Kašmir ostati u sastavu zemlja čiji su sadašnji deo, a druge, kao što su neke bivše zemlje Sovjetskog Saveza, mogle bi da steknu nezavisnost.
A kada već govorimo o nezavisnosti, ako pogledate evropsku istoriju, mnoge zemlje su imale različit stepen nezavisnosti; nisu uvek bile potpuno nezavisne ili potpuno u sastavu neke države. I danas imamo razne nivoe suvereniteta i povezanosti. Na primer - Tajvan, koji priznaju 23 zemlje i koji posredno ili neposredno održava de-fakto odnose sa većinom zamalja u svetu, ali nema sedište u UN. Dakle, ako je cilj zapadne politike bio da se dekonstruiše koncept državnosti, reformiše ideja suvereniteta i stvore polu-države, onda se podrška nezavisnosti Kosova može protumačiti kao uspeh, jer će od sada biti zemalja koje će neke države priznati, a neke neće.