Povodom nedavno objavljenog komentara u listu “Vašington Tajms”, “ Kosovo-upozorenja na moguće negativne posledice”, bivšeg američkog vojnog predstavnika pri Ujedinjenim nacijama i jednog od savetnika Združenog generalštaba američkih oružanih snaga, admirala Džejmsa Lajonsa, naš saradnik Branko Mikašinović, upitao ga je prvo da li bi Priština mogla uskoro da proglai nezavisnost.
Lajons: Opšte prihvaćeno mišljenje je da će Kosovo proglasiti nezavisnost u narednih nekoliko meseci, što će stvoriti , kako ja to nazivam ” nepotrebnu krizu” izmedju SAD i Rusije. Kao što znate, sada su , izmedju ostalog, u pitanju i prestiž ruskog predsednika, koji s jedne strana već duže vremena zagovara jasnu podršku Srbiji, a sa druge kredibilitet SAD, koje takodje već duže vremena podržavaju nezavisnost te pokrajine, što stvara dve nekompatibilne pozicije.
Glas Amerike: Kako bi ste procenili dalji razvoj odnosa izmedju SAD i Rusije viza-vi kosovske situacije?
Lajons: Mada Kosovo nije važno spoljnopolitičko pitanje Vašingtona, u svetlu problema u Iraku, Iranu i drugde, administracija podržava nezavisnost Kosova, kao rezltat ranije politike i njenog kontinuiteta. S druge strane, snažna podrška Rusije Srbiji indicira da je za Rusiju Kosovo važno spoljnopolitičko pitanje i , ako hoćete, svojevrstan test. To stvara osnovu za stvaranje krize u odnosima dve zemlje putem dalje polarizacije odnosa sa Rusijom, pa i dalje sa Kinom, koje se protive nezavisnosti Kosova. Pitanje jednostranog proglašenja Kosova nije akademske prirode, već akt sa nepredvidivim posledicima. Ja ne vidim bilo kakvu korist za SAD ili Evropsku uniju u podršci nezavisnosti Kosova--stratešku, političku ili bilo koju drugu i ne razumem iz kojih razloga Bušova administrcija nastoji da reši problem koji je ostavila Klintonova adminsitracija.
Glas Amerike: Šta bi se dalo učiniti na sprečavanju izbijanja krizne situacije izmedju Vašingtona i Moskve?
Glas Amerike: Pre svega, trebalo bi preispitati našu poziciju prema Kosovu. Imate brojne teze o rešavanju tog problema, uključujući moguću podelu Kosova, uz visoki stepen autonomije nad ostatkom te pokrajine. Druga teza je da se Srbiji ponudi brži ulazak u Evropsku uniju u zamenu za nezavisnost Kosova, što je Beograd odbacio. Po mome, pre svega treba ustanoviti na kojoj osnovi će se odredjivati budući status Kosova: da li će to biti rezolucija UN 1244, neka nova rezolucija, ili neko sporazumno rešenje izmedju dve strane, postaknuto akcijama medjunarodne zajednice, za šta je potrebno vremena. Mislim da je medjunarodna zajednica suočena sa sve izraženijim izazovima pitanja koncepta suverniteta, njegovog mogućeg kršenja, prava na samoopredeljenje, itd.. Drugim rečima, da li se izmedju dva ekstemna stava, srpskog i albanskog, može naći neko kompromisno rešenje. Po mom mišljenju, odgvor leži u elementu vremena. Da li u rešavanju tako važnog teoretskog i praktičnog medjunarodnog pitanja za svetsku zajednicu treba žuriti i na neki način nametati rešenje? Moje mišljenje je da za postizanje sporazuma, za stvaranje funkcionalnih institucija i stvaranje funkconalnog društva-- treba vremena.