Nedavno upozorenje francuskog ministra inostranih poslova da bi svet trebalo da se pripremi za mogući rat sa Iranom, izazvalo je burne reakcije, posebno u Kini i Rusiji.
Stručnjak za Iran iz nestranačkog Kongresnog naučno-istraživačkog centra, Ken Kacman, smatra da je da je ministar inostranih poslova Bernar Kušner samo izrazio bojazan da bi Bušova administracija mogla da dođe u iskušenje i preduzme vojnu akciju protiv Irana.
“Oseća se rastuća frustracija Bušove administracije pa se procjenjuje da bi u slučaju da se sankcije Teheranu ne pooštre dramtično i brzo, moglo da dođe do pritiska u cilju vojne intervencije i da bi predsednik Buš konačno mogao da se odluči za takvu akciju. To je razlog takve reakcije službenog Pariza u ovom momentu.”
SAD i druge stalne članice Saveta bezbednosti veruju da Iran nastoji da postane nuklearna sila. Iran odbacuje te tvrdnje, ukazujući da je njegov nuklearni program mironodopske prirode. Pregovori Irana i Evropske unije nisu dali rezultat, a ni dva pooštravanja sankcija UN nisu odvratile Teheran od nukleranih ambicija. Pored toga, SAD optužuju iransku Revolucionarnu gardu da naoružava, finansira i obučava pobunjenike u Iraku.
U proteklih nekoliko meseci, Vašington je preplavljen glasinama i vestima koje se pripisuju neimenovanim izvorima, o mogućoj američkoj vojnoj akciji protiv Irana. Glasine su podstaknute oštrom retorikom Bušove administracije. Analitičar grupe “Jane Information” Aleks Vatanka, kaže da eskalacija retorike prikriva dve paralelne debate: jedna se vodi u okviru Bušove administracije o merama koje bi trebalo preduzeti u vezi sa Iranom, a druga, slična debata, vodi se u Teheranu u vezi sa odgovorom Vašingtonu.
”Mada nema jasne odluke o tome kako se uhvatiti u koštac se Iranom, SAD u najmanju ruku žele da javno zadrže pritisak na Teheran i osiguraju da se nastavi živa debata u Iranu o akcijama koje b trebalo preduzeti vizavi američkog stava prema Iraku i o iranskom nuklearnom programu.”
Neokonzervativci u Bušovoj administraciji i van nje zalažu se za oštro sankcionisanje Irana u cilju zaustavljanja njegovog mešanja u iračke poslove i obustave nuklearnog programa. Drugi žele nove sankcije i jači diplomaski pritisak da bi obuzdali Iran. Majkl Ledin, naučni saradnik u institutu “American Enterprise ”, koji ima bliske kontakte sa Bušovom administacijom, odbacuje sankcije kao nedelotvorne, a pregovore sa Teheranom kao uzaludno gubljenje vremena.
Ledin, koji je upravo objavio knjigu pod nazivom ”Iranska tempirana bomba”, kaže da ne podržava vojnu akciju protiv Irana, ali ukazuje da bi SAD trebalo da rade na promeni režima iznutra.
”Želim da podržim revoluciju. Ako je to bilo uspešno u Sovjetskom Savezu, zašto ne bi bilo u Iranu?“
Međutim, Dejvid Ajsenberg, analitičar u Britansko-američkom informacionom savetu za bezbednost, kaže da se u Ledinovoj knjizi rat tretira kao poslednja opcija, ako promena režima ne bude uspešna.
“Administracija ne govori otvoreno ”bombardujte tu zemlju”, ali jezik je takav da navodi na neizbežan zaključak da je to verovatan scenario, ali - naravno, prvo se naglašava obezbeđivanje sredsatva iranskoj političkoj opoziciji, za slučaj da je nešto moguće učiniti na taj način.”
Do američkih medija procurele su informacije da je Bušova administracija razmatrala mogućnost da stavi iransku Revolucionarnu gardu na listu terorističkih organizacija. Medjutim, to se ipak nije desilo. Džordž Fridmen, šef privatne obaveštajne kompanije Stratfor, kaže da je politika Bušove adminsitracije, barem za sada, da drži Iran u neizvesnosti.
”Signaliziramo Teheranu da su SAD spremne preduzmu vojne akcije da bi kaznile Iran. To je veoma ozbiljna pretnja, ako Iranci poveruju da su Amerikanci sposobni za takvu akciju.”
Medjutim, analitičari dodaju da rukovodstvo u Tehernu istovremeno drži u neizvesnosti i Vašington i Evropljane, tako što ne odgovora na pitanja - kako i gde bi Iran mogao da uzvrati na moguću vojnu akciju.