Za mnoge koji su tog dana izgubili svoje najbliže, rane su još uvek žive. No, kako na te događaje gledaju oni koji nikog svog nisu izgubili? Mojra Devenport, lekar u njujorškoj bolnici Belvju, bila je septembra 2001. u stažnom programu za hitnu pomoć.
“To je bilo frustrirajuće iskustvo jer svaka bolnica ima svoj protokol za katastrofe, tako da veliki broj lekara, bolničara, medicinskih tehničara i drugih koji su želeli da preduzmu nešto -- ništa nije moglo da uradi”.
Za Lea Ajnštajna, koji pohađa drugi razred Srednje škole Fildston za etičku kulturu, 11. septembar 2001. bio je prvi dan škole.
“Bilo mi je 13 godina i u tom trenutku sam bio na času muzičkog, svirao sam trubu. Nismo imali pojma šta se zbiva, jer se razred nalazio u izlovanom delu zgrade. Ostale đake su okupili u školskoj dvorani, na nas su nekako zaboravili”.
Majkl Pauel, član kvinteta American Brass u kojem svira trombon, na prvu godišnjici tragičnih događaja 11. septembra u izvodio je komemorativni koncert u njujorškom Central parku.
“Bilo je divno veče, park je bio prepun. Muzika je snažna stvar. Ona ujedinjuje, i mislim da u teškim trenucima, kada je teško naći prave reči, muzika dobro dođe. ”
Mojra, Leo i Majkl ne poznaju nikoga ko je nastradao sudbonosnog 11. septembra. Nisu izgubili posao, nisu morali da napuste svoj dom zbog otpada i toksičnih gasova. No, svo troje kažu da je taj dan zauvek promenio njihov život. Nekoliko godina posle terorističkog napda, Mojra Davenport je dobila posao u bolnici u Pitsburgu, oko 650 kilometara zapadno od Njujorka. Kada ga je prihvatila, ozbiljno je razmišljala o tome da se više nikada ne vrati u grad u kojem su srušene kule Svetskog trgovinskog centra. Međutim, dva meseca kasnije odlučila je da se vrati kući. Ona kaže da deca Njujorka treba da znaju šta se dogodilo 11. septembra, jer će izvesno doznati zbog čega podzemnu železnicu čuvaju vojnici i policajci sa psima specijalno obučenim da otkriju eksploziv, i zašto se u gradskom prevozu vrše pretrage ruksaka i torbi.
Leo Ajzenštajn je prvo leto nakon 11. septembra proveo u državi Mejn, u kampu nazvanom “Seme mira” u koji dolaze deca iz raznih krajeva sveta. Sklapaju se prijateljstva i stiču saznanja o mnogim stvarima. Leo i dalje letuje u tom kampu gde je bio u vreme napada na gradski prevoz u Londonu. Leo kaže da za razliku od američke dece koja su bila zaplašena tim incidentom, njegovi strani prijatelji takve događaje prihvataju kao deo tragične svakodnevice.
Majkl Pauel je i na prethodne dve godišnjice 11. septembra nastupao na komemorativnim koncertima u raznim delovima Njujorka - Menhetenu, Bruklinu, Kvinzu. Ali na današnju godišnjicu neće biti koncerta, kaže Makl. Ljudi su prezauzeti drugim brigama -- katastrofalnim uraganom Katrinom. Majkl, Mojra i Leo kažu da je i njihov život krenuo napred. Za Mojru, ovogodišnja komemoracija 11. septembra biće dan kao svaki drugi. Majkl se prirpema za koncert u Konetikatu, a Leo namerava da bude sa prijateljima. Pa ipak, na četvrtu godišnjicu terorističkih napada, kao i svi ostali Njujorčani, setiće se žrtava. Tako će biti i svakog narednog 11. septembra.