Sejčin Misra poslednji put je razgovarao sa svojim ocem kada je uragan «Katrina» počeo da talasima zasipa Misisipi, gde žive njegova oba roditelja.
«Poslednja stvar koju mi je rekao je da ide da se nadje sa komšijama i da će ostati zajedno, u grupi, i sačekati da oluja prodje», priča Sejšin Misra.
Od tada, nije čuo nikakve vesti o njima.
«Ovi su trenuci strahovito teški jer ne znate šta se dešava i zato sam se okrenuo Internetu kao poslednjoj nadi» kaže Misra.
Kada je oluja tek stigla, Internet je bio mesto za sirove vesti koje su na mrežu stavljali reporteri amateri, odnosno gradjani – koji su iz minuta u minut, u sred čitavog haosa, pratili nalet uragana.
Od tada je medjutim Internet postao direktorijum za ožalošćene, i poruke poput:
«Majka, otac, sestra i brat nestali u uraganu.»
«Molim se da Nju Orleans prebrodi ovu nesreću. Zabrinuti Njujorčanin»
To je tužan nastavak akcija iz perioda cunamija, kada su ljudi širom sveta preko Interneta tražili svoje nstale.
Kritičari kažu da se takvi oglasi često gube u digitalnom prostoru.
«Vebsajtovi su preplavljeni porukama tako da ih je teško sve naći,» kaže Suzan Kim iz organizacije koja prati mreže vesti za vreme prirodnih katastrofa.
Misra je preko Interneta primio mnoge izraze saosećanja, ali ne i vesti o svojim roditeljima. On kaže da mu komunikacija sa raznim ljudima putem e-mailova i veb-sajtova, pomaže da, oslanjajući se na njih, prebrodi ove strašne dane.