„Ne daj me, mama“, „Sjećam se trenutka kad sam ja ranjen“, „Ostavili su sve što nam nije potrebno, samo su nam djecu pobili“, samo su neke od poruka žrtava iz Srebrenice koje su prikazane na crtežima ilustratorke i aktivistkinje iz Beograda Jelene Jaćimović.
Crteži iz zbirke "Priče i sećanja o genocidu u Srebrenici", kaže Jelena, naglašavaju priču iz perspektive žrtve, koja se često ne čuje dovoljno.
"Mislim da se dosta jače čuju imena počinilaca, da se dosta jače čuju neke fraze koje ne razumemo, a sa ljudima i ličnim pričama možemo da se povežemo lakše, tu ne može ništa da se ospori, prosto osećanje majke koja je izgubila dva sina, muža, Amre koja je izgubila oca, dedu i svog najboljeg druga, ta osećanja ne mogu da se ospore jer oni to žive".
Na jednom od crteža je i priča Amre Begić Fazlić, sadašnje kustoskinje u memorijalnom centru Potočari, koja je godinama tražila posmrtne ostatke svog oca.
"Sanjala je kako negde, na nekom praznom prostoru, pretražuje ostatke i nalazi kosti svog oca. I valjda sutradan ili koji dan kasnije je dobila poziv da su ti ostaci i nađeni. Ail moramo da razmišljamo o tome da ona to nije samo jednom sanjala, već je sigurno sanjala svaki dan", kaže Jaćimović.
Autorka ovih crteža u julu 1995. imala je samo tri godine. Nikada nije bila u Srebrenici. Ali, baš to je malo znala je, kaže, motivisalo da sama krene da istražuje.
"O tome se ne priča u školama, o tome se ne priča kod kuće i želela sam samo ja na što bolji način da shvatim šta se desilo...Značajno je bilo to što je 25 godina prošlo od genocida i dalje se on kao takav poriče, i dalje se traže razlozi da se opravdaju ratni zločinci, ali mi ne znamo zašto je to tako, mi koji u tome nismo učestvovali i mi koji ne želimo da ga poričemo"
Država Srbija, zvanično, ne priznaje da se u Srebrenici dogodio genocid, suprotno presudama Međunarodnog suda pravde. Ovo pitanje deli i društvo. Ipak, retki su istupi mladi ljudi u Srbiji koji poput Jelene žele da promene taj narativ.
"Mislim da deca i mladi nisu krivi zbog toga što osećaju potrebu da pripadaju krdu, tu su najsigurniji. U krugu siledžija ili ljudi koji potenciraju nasilje ili neke nacionalističke narative, ljudi se često osećaju sigurnije jer ne mogu da budu napadani zbog mišljenja da bi neki paficifizam ili demilitarizacija doneli boljitak u društvu. Oni se iz straha priklanjaju takvim nekim narativima i politikama sećanja koje su pune poricanja i to ne mora da bude vezano za Srebrenicu, može da bude vezano za bilo šta...Mislim da je to neko ustanovljeno pravilo u ovom društvu, da se ukalupiš i da slušaš ono što ti se kaže", zaključuje Jelena Jaćimović.
