Posle više od četiri decenije od kako je istupila iz vojnog krila NATO, Francuska razmišlja o tome da mu se ponovo produži. Kritičari kažu da se radi o mahom simboličnom koraku pošto je Francuska i onako aktivan član saveza. Medjutim, kako ukazuje novinarka GA Liza Brajant u svom napisu iz Pariza, taj potez bi mogao da označi važno pomeranje spoljnopolitičkog kursa Francuske pod voćstvom predsednika Nikolasa Sarkozija.
O mogućnostima da se Francuska ponovo prodruži vojnoj komandi NATO govorio je početkom meseca francuski ministar odbrane Arv Morin u Tuluzu rekavši da Francuska ne uživa u svim prednostima članstva u NATO mada je medju zemljama koje mu najviše doprinose. Vojna stragetija Evrope ne može da napreduje ukoliko Pariz ne razjasni svoj položaj unutar NATO, smatra on. Neki analitičari veruju da su izgledi da se Pariz ponovo pridruži vojnom krilu danas veći no ikada ranije: možda se to neće desiti preko noći već u roku od nekoliko godina. U znak protesta zbog dominantne uloge Vašingtona u NATO, Francuska se povukla iz vojnog krila Alijanse 1966. godine ali je nastavila da bude ključni politički igrač aktivan i na vojnom polju. Na primer, nekoliko hiljada francuskih vojnika je stactonirano u Kabulu i na Kosovu. Mada bi prednosti Francuske ponovnim stupanjem u vojno krilo NATO bile mahom simbolične, taj potez bi ipak potvrdio predanost Francuske Alijansi. Medjutim, Leo Mičel, analitičar Nacionalnog odbrambenog univerziteta u Vašingtonu, veruje da će stupanje Francuske u vojno krilo značiti i više od toga.
Ukoliko Francuska želi da ima veći uticaj u strateškom razvoju alijanse, to može da ostvari isključivo vojnim prisustvom na svim nivoima. Radi sopstvenog kredibiliteta, ne može samo da kritikuje dominantnu ulogu Amerike i da se pritom drži po strani.
I Žak Širak je svojevremeno najavljivao povratak Francuske u vojno krilo NATO da bi kasnije osudio ulogu Alijanse u Iraku i Libanu zalaživši se za nezavisnu evropsku odbrambenu poliku. Analitičar u londonskom Centru za evropsku reformu, Tomas Valasek, ukazuje da su transatlantski odnosi bili na najnižem nivou na početku rata u Iraku koji je Francuska žestoko kritikovala.
Širak je pokušao da distancira zemlju od NATO i SAD i sebe video kao zagovornika golističke tradicije jer je De Gol bio taj koji je Francusku isključio iz vojne strukture NATO. Širak je takodje pokušavao da pozicionira Francusku kao alternativnu silu Sjedinjenim Državama, a pošto je NATO video kao američki domen, slabljenje NATO mu je bio cilj, a samim tim i potkopavanje svake nove ideje i inicijative unutar Alijanse. Pod Širakom nije bilo nade za približavanje Francuske i NATO.
Ali, sadašnji predsednik Nikolas Sarkozi vidi sebe kao lidera koji prekida sa golističkom prošlošću: okrenut je redefinisanju francusko-afričkih odnosa, zahladio je odnose sa Rusijom, i - za razliku od svojih prethodnika - zauzima otvoreno pro-izrelski stav. Prošlog meseca je ministar inostranih poslova Bernar Kušner bio prvi visoki francuski zvaničnik u nizu godina koji je boravio u trodnevnoj poseti Iraku. Sarkozi takodje podržava napore Bušove administracije da se uvedu striktne sankcije Iranu, a prošle nedelje je Kušner izazvao polemiku svojim upozorenjem o eventualnom ratu protiv Irana ako Teheran ne promeni svoju politiku. Francuski analitičar Dominik Moasi veruje da će se i francuska politika prema NATO promeniti.
Francuska je mnogo bliža SAD od kako je Sarkozi postao predsednik: vidljiv je nov stil, čuje se nova retorika, uspostavlja se poverenje. A to naravno znači i nov odnos sa NATO.
Ipak, Moasi veruje da previše pro-američka politika ne izaziva veliko oduševljenje medju Francuzima, a to možda važi i za puno članstvo njihove zemlje u NATO.