Ako predvidjanja ostanu onakva kakva jesu, američki vozači nemaju izbora već da se priviknu na visoke cene benzina i na sve veće cene putarine. Cene idu veoma brzo i jednosmerno -- na gore.
Za sada se 94 odsto medjudržavnog sistema autoputeva u Americi može besplatno koristiti. I medjudržavni kao i svi drugi autoputevi u ovoj zemlji izgradjeni su sredstvima iz saveznog i državnih budžeta, a prihodi od poreza na benzin koriste se za njihovo održavanje. Medjutim, pošto političari nisu spremni da povećaju porez, vlasti na federalnom i državnim nivoima moraju da se snadju kako bi se ti autoputevi održali u dobrom stanju.
Da bi što brže zaradile što više novca, neke države prodaju ceo sistem autoputeva, odnosno dugoročno ih iznajmljuju investitorima za velike sume novca koje mogu da utroše na škole, izgradnju drugih puteva ili bilo koje druge javne potrebe. Investitori koji preuzmu autoputeve, obavezni su i da ih održavaju, ali zato naplaćuju putarinu koju mogu da povećaju po svom nahodjenju.
Juna ove godine, na primer, država Indijana dala je jedan svoj autoput australijskim i španskim investitorimau na najam za period od 75 godina za sumu od četiri milijarde dolara.
Privatizacijom puteva, odnosno nametanjem putarine, san o širokim, beskrajnim autoputevima kojima svako ko poželi može da krstari velikom Amerikom nije nestao. Ali -- nije više besplatan.