Pre septembarskih terorističkih napada na Njujork i Vašington, izvršenih pre četri i po godine, dokumenta o američkoj spoljnoj politici, sa kojih je bila skinuta oznaka poverljivosti, bila su dostupna javnosti u Nacionalnom arhivu. U nekom trenutku tokom proteklih par godina većina tih dokumenata je uklonjena sa polica Arhiva, pošto je vlada odlučila da ih onovo proglasi poverljivim. Takav razvoj događaja brine istoričare i druge stručnjake da postoji ceo trend ka ponovnoj tajnovitosti u ime nacionalne bezbednosti.
Sve do 2001. bilo ko je mogao da uđe u prostorije vašingtonskog Nacionalnog arhiva i da uzme da pročita, na primer, dokumentaciju o tome kako su SAD pogrešile u vezi sa procenom kineske intervencije za vrme rata u Koreji, 1950. Mogli su da pročitaju i dokumenta iz 1958. o američkim planovima za rekaciju u slučaju atomskog napada. Ali - to više nije slučaj. Vladini napori da se takva dokumenta ponovo proglase poverljivim ubrzani su posle 11. septembra 2001. Prema istoričarima, od tada je skoro 10 hiljada dokumenata – što je preko 55 hiljada stranica – uklonjeno iz uvida javnosti. Veliki broj tih dokumenata se odnosi na rat u Koreji, na hladni rat, na kubansku krizu kao i na problem širenja nuklearnog oružja. Oni ukazuju da neka od drugih uklonjenih dokumenata sadrže informacije koje bi mogle da budu neprijatne za vlast. Kritičari ovog novog pristupa kažu da iza celog procesa stoje CIA i druge obaveštajne agencije. Portparol CIA-e kaže da to nije tačno i ukazuje da je ta agencija u tesnoj saradnji sa Nacionalnim arhivom, od 1998-e godine, stavila na uvid javnosti čak 26 miliona stranica različitih dokumenata, uz napomenu da se CIA trudi da na “najbolji mogući način” utvrdi šta treba da ostane tajna. Ipak, vladini napori da ponovo poverljivim proglasi dokumenta u vezi sa događajima koji su se dogodili pre 50 godina i koji više ne utiču na nacionalnu bezbednost izazivaju zabrinutost istoričara, novinara i zakonodavaca. Džoan Bertin je izvršna direktora Nacinalne koalicije za borbu protiv censure. Ona naglašava da će vlast biti bolja - što građani više znaju o vlasti.
“Izborno telo ne zna kako da procenjuje vršioce javnih funkcija, ako nemaju pristup važnim informacijama o tome šta ti ljudi rade, zašto to čine I kako to čine.”
Drugi tvrde da previše tajnovitosti može da bude problem za nacionalnu bezbednost. Tomas Blenton, koji je direktor Arhiva o nacionalnoj bezbednosti, pri univerzitetu Džordž Vašington, kaže da je takav zaključak donela dvostranačka komisija koja je istraživala terorističke napade izvršene 2001.
“Nije bezbedno kriti informacije. To je velika lekcija naučena 11. septembra. Komisija koja je istraživala sve u vezi napada utvrdila je da je baš sva ta vladina tajnovitost doprinela da nismo mogli da razumemo šta se sprema.”
Baš taj nedostatak razumevanja je pomogao teroristima da uspeju 11. septembra. Inače, sam process držanja dokumenata poverljivim je skup, a američka vlada na taj proces godišnje troši skoro 8 milijardi dolara. Kongresmen Denis Kučinić, demokrata iz Ohaja, smatra da je problematičan stepen tajnovitosti.
“Prema bilo kom aršinu, vlada zapanjujućom brzinom proglašava dokumenta poverljivim. Pod ovom administracijom, mnogo više agencija je dobilo takvu mogućnost.”
Glavno pitanje u ovoj debati je - da li vlada zaista može biti otvorena i odgovorna javnosti, kada sprečava javnost da bude informisana.