Linkovi

Zimski uspon na Pelister


Pelister zimi (Aleksandra Nenadović)

Pelister je najviši vrh planine Baba koji dominira Ohridskim jezerom sa svojih 2601 metara. Po visini je treća po redu planina u Makedoniji. Čak i leti možete da očekujte sneg, kišu i oluju, kaže Srba Dobrosavljević, planinarski vodič iz Kruševca koji nas je i poveo na ovaj put.

Mala ekipa kreće iz Kruševca u ovu avanturu, pored Srbe tu je još mladi par u tridesetim godinama iz Novog Sada, Lilja i Zoltan, Boban iz Leskovca koji je svež sa uspona na Mon Blan i Mira i ja iz Beograda.

Stižemo u Ohrid gde smo smešteni i odlazimo na jezero gde se taj dan pliva za krst koje se organizuje svake godine na Bogojavljenje.

Makedonci imaju i jedan veseo običaj koji razbija turobnu atmosferu pojanja popova - plivanje i za burićima. Burići se svi pune vodom, dok se u jedno sipa vino, te se puštaju u jezero. Burad se dobro promešaju pre spuštanja u vodu, pa niko ne zna u kojem je vino, a pobednik ima šansu da se dobro ugreje posle plivanja u hladnoj jezerskoj vodi u januaru.

Dan je sunčan i kada pogledamo ka Pelisteru srećni i nasmejani očekujemo lepo vreme za sutrašnji uspon, ali pokazaće se da ne biva uvek tako na planini.

Dan je sunčan i kada pogledamo ka Pelisteru srećni i nasmejani očekujemo lepo vreme za sutrašnji uspon, ali pokazaće se da ne biva uvek tako na planini.

Ujutru shvatamo da su crni oblaci navalili na okolne vrhove, ali svejedno krećemo da probamo da se probijemo do cilja.

U Bitolju se zaustavljamo da pojedemo burek i produžavamo do ulaska u Nacionalni park gde ostavljamo kombi kod česme.

Dopunjujemo se čuvenom Pelisterskom vodom i krećemo putem koji je pod snegom, ali je na ovim visinama još uvek osunčano i bez padavina.

Posle pređenih sedam ili osam kilometara nailazimo na bivšu lovačku kuću, sada planinarski dom na čijim vratima je veliki katanac.

Srećom, mala šupa koja se naslanja na dom je otvorena, puna zaostalog đubreta i starih dasaka i klupa i mi se smeštamo unutra.

Ovde se već vidi da gore besni oluja i vrlo se dobro čuju udari vetra.

Pelister zimi ima "svoju volju". (Aleksandra Nenadović)
Pelister zimi ima "svoju volju". (Aleksandra Nenadović)

Vadimo dodatnu opremu, jer vidimo da će nam rukavice, naočare i kape trebati. Stavljam dva para rukavica i dve kape, skijaške naočare...

Vetar nanosi sneg kroz rupu u daskama u zidu i kada bacim pogled na Srbu, vidim da nas procenjuje da li da idemo i da li ćemo izdržati. Ništa ne govorim, jer znam da uvek možemo da se vratimo.

Srba nas nekoliko puta pita da li da odustanemo ili da nastavimo, a ostali u ekipi i ne pomišlaju da odustanu, jedino Mira koja razočarano shvata da nema potrebnu opremu, ali ni kondiciju , odustaje i kaže da će se vratiti do kombija da nas sačeka.

Ostali u ekipi i ne pomišlaju da odustanu, jedino Mira koja razočarano shvata da nema potrebnu opremu, ali ni kondiciju , odustaje i kaže da će se vratiti do kombija da nas sačeka.

"Ja ću da čitam knjigu i da se grejem", Mira je tvrdoglava i odlučna, iako joj mi objašnjavamo da nas možda neće biti i više od šest sati.

Ovde se rastajemo sa njom i ja ne mogu da odredim ko je luđi i hrabriji - da li mi koji krećemo ka oluji i mećavi koja besni, ili Mira koja sama treba da se spusti do kombija, a tragovi u snegu su nam pokazali da su tuda u toku jutra prošli i medvedi, i risevi, i divlje svinje.

Izlazimo iznad doma gde kreću stubovi koje pratimo u sada već jako smanjenoj vidljivosti.

Zimski uspon na Pelister
Zimski uspon na Pelister

U proseku pored svakog stuba stanemo po nekoliko minuta da bi videli sledeći koji se pojavi samo na tren u magli i ponovo nestane kako vetar dune i nanese novi oblak.

Sneg ne prestaje da pada, ali napredujemo i kako prođemo svaki stub očistimo od nanosa snega i leda da bi ih videli u povratku.

Ovo se ispostavilo kao mudra i logična odluka koja nas je verovatno spasla. Srba nam kaže u jednom trenutku da idemo na desetke - prvi koji ide prti deset koraka u snegu, pa se skloni u stranu i propusti kolonu kojoj se priključi potom kao poslednji. Onaj koji je na čelu prti dalje novih deset koraka.

Na ovaj način radite kao tim i smanjujete mogućnost da se samo jedan član ekipe premori prteći, ravnomerno raspoređujući snage.

Vidim da se Srba sve više pita da li da odustanemo i koliko je odluka da krenemo bila uopšte dobra. Što smo bliže vrhu oluja je jača, sneg se sve više pretvara u led koji šiba, naočare ne pomažu da bi se bolje videlo. Stubići se samo naziru i za svaki sledeći nam treba sve više vremena da ga nađemo u magli.

Nekako stižemo do vrha na kome je stanica Makedonske radiodifuzije. Srba se baca na vrata koja su do pola zatrpana snegom i počinje da lupa štapovima i viče.

Posle nekoliko minuta na našu veliku sreću vrata se otvaraju i dvojica ljudi nas zapanjeno gledaju iznutra. Puštaju nas da uđemo i kuvaju nam čaj, a trenutni smeštaj sa drvenim klupama i velikim stolom nam se čini kao da smo u najmanju ruku ušli u hotel sa pet zvezdica.

Čaj od letos ubranih trava na Pelisteru koji su nam skuvali je nektar života koji greje i dušu i telo.

Ali u tom trenutku shvatim da Srba osluškuje vetar koji se dodatno pojačava. Ako je to ikako moguće.

Tragovi u snegu
Tragovi u snegu

Vodič izdaje naređenje da se ispije čaj i kreće. Shvatam da ne smem da pokažem ni zrno straha, ali sam svesna da srljamo u bezdan.

Peco koji radi u stanici nam kaže da je zvao planinare koji su u međuvremenu došli u dom da im najavi da smo krenuli ka njima. Bila sam mu zahvalna na tom pozivu kada sam videla ono što nas je zateklo napolju.

Oluja se toliko pojačala da ne se ne čujemo kada vičemo, vidljivost je nula, a ledenice šibaju po licu i ostavljaju jako crvene opekotine.

Naših tragova, naravno nigde više nema.

Ljilja pokušava nešto da mi kaže kada smo krenuli ka dole, ali je ništa ne čujem. Jedino što mi probija kroz huk vetra je "... bojim ...". Pokazujem joj da treba samo da ide, jer jedino što u takvom trenutku ne treba da radite je da stanete i da paničite.

Pitam se da li ćemo videti sledeći stub i shvatam da moram da nastavim da se krećem i da se koncentrišem da bilo šta probam da vidim jer počinjem da ne osećam vrhove prstiju na rukama.

Pokušavam da pomeram i trljam prste, ali shvatam da su rukavice zamrznute.

Prelomni momenat je taj, kada sam naterala sebe da skinem led koji se nahvatao na rukavicama i počnem da pomeram prste, a sve to dok hodam i tražim pogledom crnilo sledećeg stuba. I shvatam da sam pobedila i da sa svakim osvojenim sledećim stubom pojačavam šanse da se spustim i da konačno izađemo iz oluje.

Padam nekoliko puta u sneg jer ne vidim gde stajem, ali ustajem i govorim sebi da jedino što mogu i moram da uradim je da nastavim. Jer borba sa planinom je borba zaista sa samim sobom, rečenica koju sam čula toliko puta od drugih planinara je više nego tačna. Vidim da su i svi ostali tu i da napredujemo i to mi daje snagu.

Konačno malo iznad planinarskog doma smiruje se vreme, a na vratima nas dočekuje stariji čovek zabrinutog izgleda. Odahnjuje što smo živi i pušta nas unutra gde sedi jedno petneastak veselih mladih planinara uz "smederevac".

Nude nam kafu, čaj i rakiju. Sve prihvatamo sa radošću što smo živi, kao što to samo mogu ljudi koji su netom prošli jednu od najrizičnijih avantura u životu.

Do kombija još pešačimo i hvata nas mrak, ali znam da je najgore već prošlo i koncentrisana sam samo na hodanje.

Srećan kraj u planinarskom domu
Srećan kraj u planinarskom domu

Posle 11 sati provedenih na planini zatičemo Miru koja se smrzava u kombiju. Nije uspela da upali grejanje, a ja se mislim da je dobro što je uopšte i ona živa. Kaže nam da je pročitala knjigu do kraja.

Nisam je pitala da li je bio happy end. Znam samo da sam još jednom, srećno, prevladala sebe i svoj strah u borbi sa planinom koja nas je ovog puta blagonaklono pustila da prođemo.

Peca, nakon objave ovog teksta: Iskreno smo se bojali za vas

Peco se javio sa vrha Pelistera kada je pročitao ovaj tekst sa ocenom da je dobro sve opisano, a da su oni tada kada su nas videli na vratima njihove stanice hteli da nas zadže na spavanju, što je bilo i razumljivo.

"Iskreno bojali smo se za vas, kad su nam javili da ste u lovačkoj kući, laknulo nam je. Bili ste prehrabri. I ja i moj kolega smo iskusni planinari i sertificirani planinarski vodiči i planirali smo da vas zadrzimo kod nas preko noći, ali devojka u kombiju , e to nije išlo, razumeš ...Bilo nam je žao što vas moramo poslati vani," objašnjava Peco.

Koliko je vreme bilo loše Peco sigurno bolje zna od nas, s obzirom da već godinama radi u stanici na ovaoj planini.

"Davno nije bilo tako loš dan, kao i kad smo dolazili na smenu u sredu jedva smo stigli. Moj drug i ja smo išli pred ratrakom da ga vodimo , crkli smo. Dogite nam i u leto da vidite kontrast, najbolje je u avgustu i septembru, bićemo u kontakt. Ja ću da vas vodim," piše Peco.

Facebook Forum

XS
SM
MD
LG