Ko je, a ko nije terorista, ko o tome odlučuje i zašto je to važno?
Ova pitanja su bila u centru medijskog izveštavanja o ratu između Izraela i Hamasa prošlog meseca. Ljutnja publike zbog toga kako mediji koriste - ili izbegavaju upotrebu - reči „terorista“ i „terorizam“ naglašavaju širu frustraciju u izveštavanju o sukobu u vestima uopšte. Ponekad se taj gnev ogledao u tome što su novinari bili optuženi zbog navodnih pristrasnosti i naklonosti prema jednoj ili drugoj strani u ratu.
To je fenomen za koji analitičari kažu da naglašava izuzetno duboke podele koje karakterišu ovaj sukob kao i sposobnost medija da nenamerno prodube te podele.
Kada napadi militanata postaju terorističke zavere
Nakon što je militantna grupa Hamas izvršila invaziju na južni Izrael 7. oktobra, ubila preko 1.400 ljudi i uzela više od 200 ljudi za taoce, Izrael je odgovorio objavom rata i pokretanjem neprekidnog bombardovanja Gaze, u kome je ubijeno više od 10.000 ljudi, među kojima preko 4.000 dece.
To je najnovija epizoda višedecenijskog sukoba. Od 1990-ih, Asošiejted pres savetuje da se reči „terorista“ i „terorizam“ ne koriste, osim u direktnim citatima ili kada ih izgovaraju zvaničnici, prema Džonu Daniševskom, potpredsedniku AP-a za standarde.
Posle 7. oktobra, Daniševski je rekao da je bilo internih razmatranja da li da se napravi izuzetak od tog pravila, ali je AP na kraju odlučio da nastavi da savetuje protiv upotrebe tih termina jer su reči „postale politizovane i često se primenjuju nedosledno“, navodi u se Smernicama AP.
„Konkretno ova reč je toliko nejasna i toliko jaka da se mnogi ljudi neće slagati oko toga ko je terorista, a ko nije“, rekao je Daniševski za Glas Amerike.
Glas Amerike opisuje upad 7. oktobra kao teroristički napad, ali sledi smernice agencije AP o izbegavanju nazivanja Hamasa i njegovih članova teroristima.
Grupe za ljudska prava osuđuju napad Hamasa kao moguć zločin protiv čovečnosti, a takođe osuđuju izraelski napad na Pojas Gaze, koji je rezultirao napadima na izbegličke kampove, bolnice i škole. Izrael poriče da gađa civile, navodeći da cilja mete Hamasa.
Terorizam nije definisan međunarodnim pravom. Debate oko reči „terorista“ su se pojačale jer, kao i reč „genocid“, ona ima veliku političku i emocionalnu težinu, kaže Maksim Penski, koji vodi Institut za sprečavanje genocida i masovnih zločina na Univerzitetu Bingemton u Njujorku. Reč ima „toliko narativne snage i dubine“, rekao je on za Glas Amerike.
„Terorista“ je zapravo postao način za osudu izraelskih vojnika i militanata Hamasa, kaže Suzan Beneš, izvršna direktorka Projekta opasnog govora. Kada se koristi reč „terorista“, nije potrebno nikakvo drugo objašnjenje.
"U ovom kontekstu, 'terorista' je uvreda. To je način da se kaže da neko želi da vas ubije", rekla je Beneš za Glas Amerike.
Iako su neki ljudi kritikovali oprez medija, palestinska politička analitičarka Nur Ode smatra da korišćenje tih reči samo rizikuje produbljivanje podela.
„Nema potrebe da se usvaja ta klasifikacija, jer je to na kraju krajeva subjektivna klasifikacija“, rekla je ona za Glas Amerike iz Ramale.
„To emocionalno opterećuje vesti i olakšava ljudima da se svrstaju uz dobre momke, a ne uz loše, umesto da obrađuju informacije i sami ih shvate. Ako implicirate da su svi oni teroristi, ili da su pristalice terorista, onda odmah olakšavate publici da nema nikakvu empatiju prema onome što se dešava", dodala je Ode, bivša dopisnica Al Džazire sa Zapadne obale.
Kada se izveštavanje sukobljava sa ličnim iskustvima
Priznati da je neko u bolu tokom sukoba može biti teško, kaže Rejčel Braun, izvršna direktorka Over Zero, organizacije koja izučava kako se prepliću komunikacije i nasilje.
„Nešto što se dešava tokom sukoba je da je ljudima zaista teško da shvate tuđu tugu dok se njihova prvo ne prizna, i zaista deluje užasno kada neko drugi ne shvati da oni pate“, rekla je Braun za Glas Amerike.
Mediji igraju uticajnu ulogu u kreiranju narativa o sukobu, rekla je Beneš, ali ljude može da razbesni kada se ti narativi sudaraju sa njihovim ličnim iskustvima.
"Kao što se sada dešava, ljudi se naviknu na jednu verziju stvarnosti preko društvenih medija, od svojih prijatelja i porodice. A onda, ako ono što vide na vestima nije u skladu sa tim, onda su besni“, kaže Beneš.
Frustracije oko termina "terorista" su jedan primer tog procesa, dodala je bivša novinarka.
„Tako izgleda eho komora“, rekla je Ode, opisujući okruženje u kojem se osoba susreće sa informacijama ili mišljenjima koja odražavaju njihovo i potvrđuju ga.
Dok je izbegavanje etikete „terorista“ u najboljem interesu dobrog izveštavanja o sukobu, smatra Ode, postoje i druga pitanja pristrasnosti medija o kojima bi trebalo da brine više novinskih kuća. Ode je rekla da mnogi mediji uzimaju izjave izraelske vlade zdravo za gotovo i daju prednost izraelskoj perspektivi u odnosu na palestinsku.
Jedna studija iz 2019. analizirala je kako su za 50 godina izraelsko-palestinskog sukoba izgledali naslovi vesti i otkrila da je više nego duplo veća verovatnoća da će američke novine citirati izraelske izvore nego palestinske.
Još jedan primer je kvalifikacija Ministarstva zdravlja Gaze kao tela kojim upravlja Hamas, kada se navodi broj poginulih Palestinaca, rekla je Ode.
Predsednik Džo Bajden je rekao da „nema poverenja“ u procene tog ministarstva o broju mrtvih. U prethodnim ratovima, međutim, podaci Ministarstva zdravlja Gaze kasnije su potvrđeni izveštajima UN, nezavisnim izveštajima, pa čak i izraelskim istragama.
Iako malo i tehnički tačno, dodavanje da tim ministarstvom upravlja Hamas, rizikuje da baci sumnju na podatke koji su istorijski pokazali tačnim, tvrdi Ode.
„Time se ubija saosećanje“, rekla je ona.
Brige zbog pristrasnosti ističu negativnu ulogu koju mediji mogu igrati tokom takvih kriza, kažu stručnjaci.
„Mediji mogu igrati ogromnu ulogu u podsticanju i produbljavanju društvenih podela na način takav da može da vodi ka užasnim zločinima“, rekla je Savita Pondai, izvršna direktorka grupe za sprečavanje zločina poznate kao Globalni centar za odgovornost za zaštitu.
Prema Braun, medijsko izveštavanje o ovim krizama takođe može da ima posledice na to kako vlade reaguju.
„Reči i narativi su zaista važni jer oblikuju okvir u kome donosimo odluke i oblikuju okvir za ono što mislimo da su naše mogućnosti“, rekla je ona.
