O američkim poljoprivrednicima se proteklih godina loše pisalo u štampi. Njihov rad, uništavanje životne sredine i ugrožavanje zdravlja, kritikuju se i u popularnim knjigama i filmovima. Sada poljoprivredne organizacije uzvraćaju udarac. Tvrde da kritičari uopšte ne razumeju kako se hrana proizvodi, pa su rešili da preduzmu neke odlučujuće korake.
U centru Vašingtona, na ovom polju ovog meseca već dva dana raste pšenica. Alisa Kembel, učenica petog razreda osnovne škole, kaže da je bila zbunjena kada je čula da se to polje pojavljuje i nestaje.
„Rekla sam: „To je nemoguće. Pšenica raste iz zemlje!“ Pitala sam se kako se žitna polja pomeraju, jer nisu živa bića i nemaju noge.“
Ali poljoprivrednici koji uzgajaju pšenicu i udruženja prehrambenih trgovinskih udruženja, uspeli su da to postignu. Pre nego što su učenici stigli, radnici su dovezli kontejnere sa pšenicom u različitim etapama životnog ciklusa – od mladica koje liče na travu i zelenih izdanaka, do zlatnih talasa pšenice spremnih za žetvu.
Dovezli su i veliki kombajn koji žanje pšenicu i mlin koji je melje u brašno. Čak su postavili i police slične onim u supermarketu, da bi dočarali potpunu sliku. Kada su učenici došli da vide kako od pšenice nastaju kolačarske „korpice“, imali su potpuni doživljaj.
Ali ispod ukusnog fila je važna poruka. Džeri Mekrejnolds, poljoprivrednik iz Kanzasa i predsednik Nacionalnog udruženja proizvođača pšenice, kaže da je udruženje organizovalo izložbu, jer Amerikanci ne znaju dovoljno odakle im stiže hrana.
„Sve što možemo da uradimo jeste da ih obrazujemo i da im pomognemo da shvate da je to proces. To se ne dogodi odjednom. Hrana se ne pojavljuje u prodavnicama pomoću čarolije.“
Mekrejnolds kaže da učenici nisu jedini kojima treba lekcija o proizvodnji hrane. On kaže da i zakonodavci zaduženi za ekološke propise takođe treba da se poduče.
„Ne bismo učinili ništa da naškodimo okolini. Ali kada imamo propise koji nas ili koštaju finansijski, ili ih je nemoguće zadovoljiti - što može da ima veze sa vodom, prašinom, prskanjem i sličnim stvarima – to nije dobro za poljoprivredu.“
Mekrejnolds kaže da zakonodavci i regulatori, kada bi znali više o poljoprivredi, ne bi uspostavljali pravila koja ugrožavaju mogućnost farmera da uzgajaju hranu za celu zemlju i svet. Ali stručnjaci za životnu sredinu kažu da su zamerke poljoprivrednika preterane. Među njima je i Don Kar, predstavnik neprofitne Radne grupe za zaštitu životne sredine.
„Oni imaju izuzeće na osnovu Zakona o čistoj vodi. Ali ono što najviše doprinosi mrtvoj zoni u Meksičkom zalivu, jeste zagađenje sa farmi koje donosi reka Misisipi. To nije regulisano.“
Kar kaže da su manifestacije poput ove odgovor poljoprivrednika na popularne filmove i knjige koji kritikuju njihov rad. On dodaje da ljudi koji više nauče o savremenoj proizvodnji hrane, dođu do istog zaključka.
„Što ljudi saznaju više o opasnostima poljoprivredne proizvodnje za životnu sredinu, više im se čuje glas, tako da su velikim proizvođačima potrebne ovako velike kampanje da bi popravili sliku o sebi.“
Učenica petog razreda Alisa Kembel je premlada za glasanje, ali njen otac nije. Sudbina zakona koji određuju način na koji poljoprivrednici proizvode našu hranu i štite okolinu, nalazi se u rukama izabranih zakonodavaca – samo jednu ulicu dalje, na Kapitol hilu.